После Варадинског рата 1716 -1718. године и Пожаревачког мира 21. јула 1718. године, Аустрија је заузела Србију јужно од Београда и формирала своју администрацију. На челу “Администрације”, како се звала управа у “Краљевини Србији” био је Александар Витембершки од 1720 – 1733. године. Србија је била подељена на дистрикте на челу са провидурима и ишпанима, а на челу Параћинско-ресавског дистрикта био је Јохан Валтер Штунде. По попису пуковника Најперга из 1718. године ресавски дистрикт је имао 54 пуста и 16 насељених места. Једно од њих је била и Медвеђа.

Павле, звани Арнаут је дошао са југа, из Арнаутије, служио је у турској војсци, али се 1725. године настанио у Медвеђи. У манастиру Манасији је био смештен гарнизон народне милиције, а у Равном (Ћуприји) је по наређењу Александра Витембершког из 1720. године требало сместити немачки гарнизон.

Павле је ушао у аустријску војну службу, купио је земљу у Медвеђи и оженио се девојком из села. Говорио је својој жени о страху да ће умрети млад, о искуствима док је служио војску у Грчкој и на Косову. На Косову је владало сујеверје да ко би извршио самоубиство, не би нашао мир, већ би се враћао “са оног света”. У Грчкој се скобио са вампиром који га је пратио до “турске Србије” где се Павле сукобио са њим и убио га. Отворио је гроб вампира и спалио га, а да би се заштитио од будућих напада, јео је земљу испод које је лежао вампир.

Павле је пао са велике висинеи сломио врат. Онесвешћен је пренесен кући, али није могао да се опорави – умро је. Сахрањен је на сеоском гробљу. После тога почиње немир међу сељацима села Медвеђе (Медвеђа – “Meduegia”). Сељаци су сматрали да су га виђали ноћу. После неколико недеља умрло је још четири мештана. Сељаци су отворили његов гроб и гробове касније умрлих и њихова тела проболи глоговим коцем и спалили их. Исте те 1725. године у селу Кисиљеву код Пожаревца умро је Петар Благојевић, за кога су бечке новине писале да се повампирио.

Можда би се Павлово вампировање и заборавило, да у Медвеђи није 1731. године дошла нова пошаст. Иначе, куга је тих година била чест гост балканских градова, али и села. У селу је те 1731. године умрло седамнаесторо људи. Становници нису могли да објасне узроке смрти, па су били узнемирени. Сматра се да је на чудан начин прва умрла Милица, старица од шездесет година, а после ње једно осмогодишње дете, па двадесетогодишња Стана која је преминула на порођају са дететом. Шеснаестогодишњи момак је умро после три дана болести, а после њега једна десетогодишња девојчица, па седамнаестогодишњи Јоаникије, после три дана болести. Умрли су и “хаднукова” – врачарева, тј. супруга сеоског лекара, Ружа, после десет дана болести, шездесетогодишњи Станче, двадесетпетогодишњи хајдучки (војников) син Милоје – после три месеца болести, Ружино дете старо осамнаест дана, двадесетједногодишњи Раде – после три месеца болести, жена локалног хајдучког барјактара са дететом, дете лекареве супруге и двадесетједногодишња снаха хајдука Јовице Станојка – после три дана болести. Последња која је умрла, Станојка, говорила је пре смрти да се ноћу будила мислећи да је неко дави.

У селу су се испредале разне узнемирујуће приче. Наводно је Милица јела говеђе месе говечета чију је крв пио неколико година раније Павле Арнаут.

Аустријска администрација је из Београда послала комисију да извиди ситуацију и смири народ. Комисују су чинили комесар Јоханес Фликингер, поручник Бутенера, Ј. Х. фон Линденфелс, два војна лекара, Исак Зигел и Јохан Фридрих Баумгертнер и један свештеник. Комисија је у присуству локалних старешина, хајдучког капетана Горшића и локалних Рома отворила гробове умрлог Радета, лекареве жене и њеног детета и барјактареве жене и детета. Тела су пронађена у распаднутом стању. Тела осталих, према извештају комесара Фликингера, су била нераспаднута, лица су била румена и надувена са траговима крви на уснама. Аустријска комисија је наредила Ромима да се лешевима одсеку главе и спале се.

Све ово знамо захваљујући поменутом Јоханесу Фликингеру који је послао у Беч опсежан извештај који је био објављен у више новина и изазвао широм Европе дугогодишњу расправу о вампирима. Тако је и Павле Арнаут из Медвеђе доспео у бечку штампу и његов случај је сачуван до данашњих дана.

А ми се, који живимо у доба короне, сетисмо тих давних времена када је куга харала овим просторима.