Захваљујући Константину Филозофу, биографу деспота Стефана Лазаревића, сазнајемо неке детаље о смрти и сахрани деспотовој. “Благочастивога деспота Стефана хваташе све више ножна болест од које одавно страдаше“, каже Константин. „…Веома се побојавши смрти“ сазвао је сабор у Сребреници и одредио за наследника сестрића Ђурђа Бранковића. „…Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови, и док је још ловио узео је крагујца на руку своју. Узевши га, није га носио како треба, он, који је до сада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се и на једну и на другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше – и то беше свима дирљив призор – испустивши само један глас – „ По Ђурђа, по Ђурђа“ – говораше. И тако ништа није говорио до ујутру, кад и дух свој предаде Господу… Представи се године 6935. у 19. дан месеца јула у суботу у 5. час дана“, тј. 01.августа 1427. године. У земљи, међу народом је завладао страх због сталне опасности од Турака, а и велика туга за владарем које је успео да сачува земљу после Косовске битке, унапреди привреду и културу, војно ојача државу и префињеном дипломатијом буде респектован и на истоку и на западу. „… Који све жалосни гласови се нису чули!? Падали су људи лицем ка земљи. У време смрти деспота Стефана са њим је био „војвода војске“ – велики војвода Радослав Михаљевић. Он је био велики војвода од 1418-1436. године, замењивао је владара у војним походима или је радио на двору. Познат је као ктитор Богородичиног манастира у Радошину (Радешину) у Ресави, дао је да се препишу осам црквених рукописа у Београду и поред патријарха Никона настојао је да се напише житије деспотово. Велики војвода Радослав Михаљевић је организовао сахрану деспота Стефана. „… А сами узевши га, ношаху га ка гробници – о овој ствари много се бринуо војвода војске „   каже деспотов биограф. „…Људи су лица гребали и власи трзали и све светле хаљине збацивали су … коњима су гриве резане… А угарски витезови, његове слуге, избезумљеним гласовима, викали су , коме ћеш нас сада слати?…“ Ђурађ Бранковић је обавештен и дошао је у манастир Ресаву. Опело је служио патријарх Никон са архијерејима. Свештеник је „узгласио“: „Још се молимо за блажен спомен увек спомињаног господина деспота Стефана“. „…Због брзине времена, брзо га спремивши положише га у цркви у Ресави, с десне стране уласка у храм“. Због сталне опасности од Турака, гроб је зазидан и прекривен подним плочама, све до 2006. године, осим података из „Житија Стефана Лазаревића“ нема других података о деспотовом гробу. Мислило се да је гроб Калојана Русоте, деспотовог ризничара, који се налази у припрати – са десне стране пре улаза у цркву, деспотов гроб. Током радова на реконструкцији цркве 2006. године, којом је руководио архитекта Марин Брмболић, откривени су земни остаци деспота Стефан Високог, тамо где је и сахрањен, са десне стране од улаза у цркву.

ОдговориПроследи