Први већи проблем у Сењском Руднику десио се 1856. године када се појавио први пожар који се тешко гасио, па је ангажован инжењер Ј. М. Ханткен.
Улаз у Јаму “Александров поткоп” са управном зградом изнад улаза саграђен је 1860. године у Сењском Руднику. Пошто је расла производња угља, а угаљ се није могао складиштити, 12. августа 1861. донета је одлука да се у Сењском Руднику подигне шупа за смештај угља, али је до реализације одлуке дошло тек 1865. године, када је књаз Михајло Обреновић издао одобрење. То је условило повећање производње, а самим тим и рентабилност рудника.1866. године објављен је први рударски законик.
“Ресавска Рударска Дружина” је основана 25-ог јуна 1873. године, а 1875. године је добила повластицу на истраживање 13 рудних поља у Ресавским крају. Ова Дружина је врло мало знала о рударењу и рефлектирала је да се брзо обогати, но суочена са тешкоћама, она је брзо престала са радом.
Након одлуке о градњи пруге Београд -Ћуприја-Ниш министарство финансија даје задатак цењеном стручњаку Феликсу Хофману да на простору рудника проучи овај угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу. Инжењер Хофман је овај задатак обавио од 7-ог јула до 9-ог августа и урадио прву карту Сењског угљеног подручја и 25. априла 1875. године поднео свој извештај министарству након чега расте интересовање за Сењски Рудник. Самим пројектовањем железнице, видели су не само још једног будућег великог потрошача угља, већ и развој индустрије, па самим тим и нове потрошаче. Са тим почиње нова фаза развоја Сењског Рудника.Постепено је растао број радника али и стручног кадра.
Али већ следеће године следи нови крвави рат са Турцима, тешке године, борба за опстанак, у рудник су уведене две смене ,ради се даноноћно.
Пандуровић је и ако је већ годинама радио као надзорник 1883. године званично постављен за надзорника јаме са платом од 200 талира.
Градња пруге Београд -Ниш почела је 1881. године а 23. августа 1884. године свечано је отворена. Редован путнички саобраћај на њој почео је 3. септембра исте године. Изградњом ове пруге значајно је смањена даљина транспорта угља која је воловским колима, уместо до Крагујевца, сада угаљ транспортовала до оближње Ћуприје. Радници су веровали да ће се изградњом пруге њихово стање мало средити, бар им је тако обећано. Али од свега остало је само на обећањима. У самом руднику осећала се промена, уместо колиба и чатрља, почели су да зидају мале кућице ‘блатаре’. Сењски Рудник се ширио и све више добијао изглед већег насеља.
Због ниже цене угља из Сењског Рудника (14 дин. по тони) од цене угља из Врдника (24 дин по тони) којим су снабдеване локомотиве, решено је да се изгради пруга уског колосека Ћуприја -Сењски Рудник. Грађење ове пруге почело је 1890. године, а 1. децембра 1892. године, први вагони натоварени угљем свечано су испраћени и пруга је пуштена у рад. Тада је и престала употреба воловске вуче.
Угаљ се у Сењском Руднику товарио у вагоне рударске зелезнице, тако се превозио до Ћуприје, а тамо претоварао у вагоне нормалног колосека.
Надзорник Лазар је убрзо напустио посао због сукоба са управником рудника. Тада је имао преко 70 година и 40 година радног стажа. Непосредно пред своју смрт, Лазар је запамтио још једну велику и највећу несрећу која је задесила рудник. То је било 1893 године Над старом шумом, пуном папрати, сувог лишћа и иструлелих стабала беснео је пожар и узимао све више маха. Пожар се за кратко време пренео и на рудник. Са свих страна је дата узбуна, али радници у окну нису знали шта се горе дешава. У најслабијем поткопу, кога су звали ‘цигански потко’, почели су да се руше сводови. У безумној паници, радници су полетели отвору али све је већ било касно. Греде су гореле, земља се ронила и цела смена остала је унутра, а угљенисана тела радника извучена су из рудника тек након десетак дана. Ова несрећа догодила се 21.јула на дан Св.Прокопија, а у знак сећања на страдале рударе управа рудника је 1900. подигла цркву св.Прокопија у Сењском Руднику. На санацији пожара ангажован је немачки инжењер Релинг који је крајњим напорима уз помоћ рудара успео да угаси пожар.
Након ове несреће отварају се нови поткопи. Поред постојеће јаме Александар, отварају се поткопи:Раваница,Све
ти Сава,Пећина,Главни поткоп,Обилић итд.
Годишњу производњу од око 42.000 тона рудник достиже 1895. године, са 600 радника и организованом управом и постаје један од највећих рударских објеката у земљи. Да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је 1897. године подигнута Брикетница. Исте године министарство привреде је 10. априла уступило рудник Дирекцији државних железница.
1896. године почела је са радом Основна школа у Сењском Руднику!
Године 1898. радило се у поткопима Александар,Раваница и Свети Сава и постављено је извозно окно Јоксимовић.
Поред свих ових радова 1899. подигнута је и механичка сепарација испред поткопа Александар и направљено десет фамилијарних зграда. Угаљ се те године транспортовао чак до купаца у Угарској до Сегедина, затим и у Турску, а заједно са Рудником Вршка Чука и у Бугарску и Румунију. СРЕЋНО!