Припремила Санела Симић

У сусрет 31. Данима српскога духовног преображења и у оквиру њих изложби радова

Војислава Јакића

Сећање Моме Капора на Војилава Воју Јакића, великог и генијалног уметника и класика
маргиналне уметности, овековечено у књизи „Успомене једног цртача“ (2001)

У најчуднијем атељеу који сам икад видео, радио је самоуки сликар и вајар Војислав Јакић. Била
је то трошна кафана „Југославија“ у Деспотовцу , градићу стотинак километара јужно од Београда.
На два састављена стола у углу механе, Јакић је годинама исцртавао тушем и пером ролне
папира, траку која је попут лауф-тепиха достизала дужину и преко двадесет метара. Људи који су
свраћали у ту крчму, улазили су истовремено и у његово дело названо „Људска комедија“
састављено од безброј сићушних фигура у свеопштем метежу и хаосу живота. На тим минуциозно
рађеним цртежима, он им се дивио или ругао, остављајући неке да горе у вечитом огњу деветог
круга Ресавске пећине која се налази у близини Деспотовца.
Ове најдуже цртеже на свету, када га позову на неку изложбу, сликар је савијао у дебеле ролне ,
налик на смотане стазе за степениште, а у галеријама их развијао од зида до зида. Не постоји тако
велико стакло нити рам у које би Јакићево дело могло бити урамљено.
Када сам га упознао, дуга проседа коса му је падала на рамена. Црна мрља испод носа, уместо
брчића, и потпуно одсудни стакласти поглед, одавали су човека дубоко заробљеног у своју
необичност, довољног самом себи. Мада је читав дан проводио седећи за столом у кафани, није
пио ни кап алкохола, испијао је педесетак горких црних кафа дневно желећи да изазове вештачку
несаницу , јер по њему: „Живот је исувише кратак, штета га је протраћити на спавање.“
„Ја састављам дане и ноћи у раду“, говорио ми је занесено, „то претварам у часове. Дани нестају,
а часови се гомилају. Ноћ их препокрива, а када настане прелаз ноћи у дан, опет часови; да, много
часова, а мало дана радим…“
Пажњу љубитеља необичне уметности привукао је почетком педесетих година када је у Београд
на камиону дотерао мноштво црвоточних сандука са преградама чије су полице, отворене према
гледаоцу, испуњавали најразличитији отворени предмети покупљени са паланачког ђубришта. У
то време била је то несвакидашња изложба; непознати уметник као да је желео, и у томе успевао,
да створи неки нови поредак ствари, да се тако врети у своје ране године када је као дечак,
играјући се, испуњавао измишљене ормаре и њихове полице тајанственим, застрашујућим
предметима скупљеним са свих страна. И све то било је до краја труло, прашњаво и плесниво; као
да је само време помагало Јакићу да та његова измаштана здања пуна страхова и немира
постигну мистериозност вештичине колибе из бајке о Ивици и Марици.
Чим се појавио са својом скулпторском старудијом, истог часа су га оптужили да поткрада идеје
Лујзе Невелсон. Истина, ова америчка скулпторка руског порекла (рођена у Кијеву 1900.,

студирала у Минхену, такође код Ханса Хофмана) своје прве асемблаже од одпадака пронађених
у Мексику, направила је скоро у исто време када и Јакић гради своје у Деспотовцу, али је много
вероватније да је она видела репродукције овог српског уметника, пре него што је он могао
упознати њен рад.
„По чему су идеје Лујзе Невелсон истоветне са мојим?“ говорио ми је огорчено Јакић. „Моје
полице су прављене од скупог материјала и у њих су стављени измишљени предмети , што
подсећа на чување сећања на беду, а њене кутије су прављене од чврстог материјала и у њима су
поређани предмети из покућства, што, све скупа, слави обиље и богатство. Што се тиче година
настанка њених првих кутија нигде нисам прочитао нити чуо да неки од тих објеката потичу из
раних педесетих година…“
У сваком случају, за мене је у животу увек представљало највеће чудо када у забитим паланкама и
од Бога и од људи заборављеним варошицама, сретнем уметнике који по неком тајном канону
живота и уметности , откривају исте линије и облике, исте метафоре и исте садржаје са онима
пониклим у светским центрима уметности. Да ли би, на пример, велики италијански теоретичар
уметности Бонито Оливија, или највећи њујоршки дилер Ли Кастели, могли и да сањају да у
једној малој србијанској вароши, где се светла гасе са првим мраком и где људи живе као у 19.
веку, постоји један уметник који је много година пре поп-арта, окружен потпуним неразумевањем
и подсмехом, правио труле полице боље од нових Лујзе Невелсон, бубе-монструме, водене
полице, невидљиве слике, слике –тренутнине, луцкасте и мамутске слике или како он то сам
назива „водено, паучинасто и невидљиво сликарство?“
Године 1997. у њујоршком Сохоу, хранио сам се сваки дан у малом италијанском ресторану „La
Baleta“. Служио ме је обично један симпатичан конобар рођен у Задру. И, сваки пут, виђао сам
тамо једну веома стару даму, одевену од главе до пете у црно. Питао сам мог пријатеља,
Задранина, ко је она, а он ми рече да је то нека луда старица која увек једе само чорбу од поврћа
– zuppa di verdura, и да живи од тога што прави неке луде полице које испуњава разним
предметима.
Старица је, иначе, увек седела у углу, испод великог урамљеног плаката на које је писало „Museum
of modern art – Luise Nevelson.“