Сетна музика из дрвених кутија пиркала је у ушима, баш као и прави умиљати
ветрић, носећи успут лагано топао глас водитеља. Позивао је на вашар. Глас који је
допирао ширио се око прелепе железничке станице Свилајнац. Пространа , светла
станица налазила се на крају града, тик до саме пруге која је право од станице текла на
север, према Морави која се у даљини спајала са небом. Близу пруге, са једне стране
простирао се град, сав у зеленилу тог топлог јулског дана, са лепо уређеним баштама
пуним цвећа. Прелепа зграда станице је на свом широком улазу имала два раздвојена
балкона који су се ослањали на пуне зидане стубове од жарко црвене цигле. У неким
двориштима било је и лепо уређене винове лозе која је, изнад стазица које су водиле до
улаза у кућу, била обликована у полукруг из којег су висили примамљиви плави
гроздови.
Град је мирно уживао у себи и својим чарима, на топлом сунцу, поред кривудаве
Ресаве. Они старији чекали су смирај дана да би, затим, у лаганим вечерњим сатима, на
лепим кафанским терасама, уживали уз звуке циганске музике уживо. Касније би срећни
шетали кроз ноћ испод натоварених крошњи кестенова, удишући дах ноћних ветрова са
Ресаве.
Маса света…жене и деца… тискала се унутар станице стрпљиво чекајући у дугим
редовима излаз из станичне зграде. Мноштво света кретало се ка центру града
тротоарима које су покривали хладови кестенова. На све стране чуо се жагор и смех.
Жене су чврсто држале децу за руке пратећи журно ритам колоне која се кретала ка
вашару.

Црни густи дим старе локомотиве на истоку ширио се испод високих багремова.
Ускоро се чуло клопарање точкова по старим шинама испред станичне зграде и граја
оних који су већ дуго чекали воз на станици ,,Јасеново“. Свечано одевени, већ су постали
нестрпљиви.
,, Ено га!“, повикаше углас. ,,Немојте се гурати! Биће места за све. Погледајте“,
рече омањи црни човек зализане косе, у белој перлон кошуљи, ,, има више прикачених
вагона због вашара!“
Убрзо се црна локомотива, уз шкрипу кочница и облак паре, заустави испред
широког улаза у станицу. Нова станица је својим сјајем и лепотом пркосила маси света,
тој надошлој реци људи, жена и деце чак и из околних села. Имала је пространу отворену
терасу са четвртастим стубовима, као и велики хол у коме су биле лепо поређане зелене
дрвене клупе, у полукруг. Високо изнад терасе, као понос села, крупним словима је
писало: РЕСАВСКО ЈАСЕНОВО.
На високим степеницама вагона одједном се створило пуно света. Врата су се
отварала и са једне и са друге стране вагона. Сви купеи су за тили час били попуњени,
али су се људи идаље пели и остајали на стајалиштима између вагона. Неки су улазили и

код самог ложача, а они најхрабрији остајали су вани на степеништу. Бучно клопарање
точкова и љути дим старе локомотиве као да им нису сметали. Тако бар нису морали да
плате карту до Свилајнца. За то време, у препуним купеима неки су седели на дрвеним
клупама тешко дишући због превелике врућине, а други, који су стајали око њих,
гледали су их љубоморно жалећи дубоко у себи за изгубљеним местом за седење.
Високим степеницама воза идаље се пело мноштво људи гурајући се међу собом. Неке
жене су тешко успевале да дохвате степенице. Пружајући се што више, долазиле су у
ситуацију да им ноге често буду разголићене, али су упорно настављале, упркос
добацивањима и смеху оних што су вирили кроз отворене прозоре воза, којима су оне
нехотице заголицале машту. Дајући писком знак за полазак воза, машиновођа је додатно
стварао пометњу код оних доле, чији су гласови све чешће били упућивани онима горе у
купеима: ,, Хеј, Миле, Рашо, сачувајте једно место за мене!“, место до којег нису стизали.
Док су неки на пола пута одустајали, најупорнији улазили су и кроз прозоре. Сви су
желели да како-тако стигну на вашар.

Маса света лагано се кретала дугим тротоарима ка центру града. Пут је водио преко
старог дрвеног моста на Ресави.
Ласта је за часак застао дубоко удахнувши свеж ваздух који је лагано пиркао над
реком. Поглед му застаде доле, између дрвених дасака. Бистра Ресава је мирно текла
својим током. Дуж обале, у близини моста, господа пецароши уживали су поред својих
дугих штапова забачених у воду.
Маса света стизала је до првих блокова лепо уређених зграда са топло окреченим
фасадама. Пробијајући се кроз колону возила, људи су прелазили на другу страну улице.
Топлота је расла из часа у час. Врело јулско сунце грејало је камене плоче улица. Људи
су се црвени у лицу само немо гледали. Неко сав срећан руком показа на велико стакло
излога посластичрнице која је мамила пролазнике корнетима сладоледа и колачима
поређаним по танком белом папиру. Приближивши се сасвим излогу, питао се чиме се
почастити овог срећног вашарског дана. Дивио се онима унутра који су већ седели за
малим округлим столовима, прекривеним карираним столњацима, и који су испред себе
већ имали колаче и пиће. Сунце је баш грејало велика стакла.
Нешто касније, унутар украшене радње, стала је и Ластина породица у ред. Са лепо
офарбане таванице велики вентилатор неуморно им је миловао косу растурајући чврсто
зализане фризуре. За час су били услужени хладном лимунадом из замагљених чаша. Из
часа у час, маса света у радњи се повећавала. Док су били у реду за излазак, са сетом су
још који минут уживали у кадровима заносних пејзажа на зидовима радње.
Срећни после свега, решили су, настављају даље. Бане и Пицан кренули су
пречицом према вашару – десно, дугом сунчаном улицом; Ласта, Пера, Илијевски и
остали – лево, главном улицом града: Кривом чаршијом, договоривши се да се поново
нађу на вашару, тачно испред шатре зоолошког врта.

Крива чаршија била је крцата светом. Ишло се и тротоарима и улицом. Млади
парови, загрљени, уз смех и пољупце ишли су средином улице, не марећи за оне који су
их са дивљењем гледали са стране. Мирис парфема испред мале радње голицао је
ноздрве оних који су се тискали испред улаза. Кума Дивна, свечано одевена за ову
прилику, на себи је носила реклу од шареног цица. Њена ондулирана коса боје дивљег
кестена, украшена сребрним звездицама, деловала је заносно на топлом сунцу. С
осмехом на лицу вршила је презентацију парфема прскајући их по прстима окупљеном
свету који се затим задовољно губио у реци пролазника.
Прекопута парфимерије блистала је бела зграда биоскопа ,,Ресава“, симбола града,
окупљања и шетњи сваке вечери до дубоко у ноћ. Тешка дрвена врата била су широко
отворена за прилике вашара. Испред улаза, код првих степеница, испод дебелог стакла
биле су изложене фотографије најузбудљивијих сцена филмова од пре неки дан. ,,Ветар
је стао пред зору“ – само вечерас, у 20 часова. За тили час мала група нашла се испред
великих стакала и огледала у холу биоскопа. Поређани један за другим, са зидова су се
смешили: Фантомас Винету, Олд Шетерхенд. Одушевљени, желели су да их виде
изблиза. Испред главног улаза у салу за пројекције ,,смешио се“ Кирк Даглас.
Време је неосетно пролазило. Ишли су лагано даље, према вашару. Иако високо на
небу, сунце је без милости пекло. Ноге су гореле у гумењацима на врелим тротоарима.
Кретали су се малом тесном улицом у правцу гласа који их је неуморно позивао: ,,Само
још данас у вашем граду! Приђите ближе!“ Ишли су даље и даље. Били су све ближи
вашару. Убрзо су, на плавом постољу угледали скулптуру младе жене, лепо обучене у
дивну сеоску одећу. Поносно је држала у руци црвену бакљу.
Мало емоција и Ласти суза склизну низ румени образ. Још само мало, вашар је већ
на дохват руке.

Вашар је чарао својим шаренилом. Музика кафанских свирача, уживо, мамила је
уздахе окупљене раје. Нешто даље, испред велике шатре, мајке су се, чврсто држећи
своју дечицу за руке, тискале око улаза чудом се чудећи шта то све има унутра. Са
страхопоштовањем су вириле унутра дивећи се храбрости оних који су задивљени
излазили на другом крају шатре.
Шатра је деловала помало сабласно, упркос гомили слика по њој. Биле су ту дивне
прерије заједно са крдима буфала који су слободно уживали на својим пољима обасјаним
преријским сунцем. У крупном плану – бенгалски лав испред пешчане пустиње. Тачно
изнад улаза – човек са ножем у руци, у сулудој борби са медведом, прса о прса.
Окупљени људи су знатижељно гледали слику питајући се дубоко у себи за исход борбе
са медведом. На самом улазу у шатор чула се додатна вашарска музика која је допирала
из старих звучника. Водитељ ју је често прекидао позивима да се уђе унутра, а одмах
затим одјекнуо би сабласан крик звери који је парао уши. Они најближи би се у моменту

са страхом повлачили корак-два уназад. Након крика, поново би се зачуо водитељ:
,,Само данас у вашем граду! Купите карту! Ово нисте никада видели!“
Био је то омалени човек ошишане главе, у широким шареним панталонама. Лице
му је било потамнело од сунца. На његовом рамену поносно је стајао мали сиви мајмун
чији је светли поглед неуморно лутао горе-доле. Можда се и он чудио толиком
окупљеном свету док је, као знак захвалности, пружао своју малену шапу. Око врата је
носио жарко црвену огрлицу и подужи танки ланчић чији је други крај у својим рукама
држао његов тамнопути газда који је често брисао зној са чела.
,, Народе, приђи ближе! Приђите ближе!“, неуморно је сувим уснама позивао,
машући често руком онима који су из прикрајка или из даљине гледали све то. ,, Купите
своју карту! Два динара кућу не обара. Још само данас у вашем месту! Уђите да видите
велику змију, тешку сто килограма; да видите цара свих животиња – бенгалског лава;
афричког слона, тешког две тоне! Уђите, народе, не губите време! Питајте и ваше
пријатеље на излазу! Нисте задовољни – враћамо вам ваше паре!“ Затим би се из дрвених
кутија (звучника) поново зачуо онај сабласни крик звери, од којег се коса дизала на
глави.
Очарани дечаци су стали у ред и полако се, без речи, кретали ка улазу. Затим су
стидљиво пружили два динара жени у дугој хаљини, прашњаве црне косе, са округлим
наочарима за сунце. Онда су храбро ушли унутра.
Крик отрцане птичурине у близини натерао их је корак-два уназад. Широм
отворених очију посматрали су велике орлове који су неуморно кљуном грицкали танке
ланце на својим ногама. Заузети овим послом, засигурно нису примећивали посетиоце.
Афрички слон, такође везан ланцем за ногу, тужним сузним очима гледао је људе који су
се тискали около. Лагано је провлачио своју дугу сурлу између гвоздених решетки, а
појединци су га накратко мазили, као да су осећали његову тугу, док су му други давали
по који кикирики.
Из следећег великог кавеза, египатски тигар је продорним погледом обазриво
пратио шетаче. Неко је пришао ближе и изнервирао тигра. У знак љутите опомене, лупио
је својом великом шапом у гвоздене решетке. Фркћући је показивао своје оштре зубе.
Некима се од страха јежила кожа и одмах су ишли даље.
У другом огромном кавезу, иза округлих решетака одмарао се бенгалски тигар.
Дубоко у својим мислима, лежао је потрбушке ослањајући се на предње шапе, поносан
на себе, баш као прави цар животиња. Лењо зевајући, отварао је велике чељусти
показујући тако своје зубе.
Mала група дечака ( Пера, Илијевски, Ласта), бледих лица, немо се погледа, а онда
је неко тихо шапнуо: ,, Идемо даље“. Ласта прстом показа на велики стаклени кавез у
близини угледавши унутра склупчано чудовиште. Била је то афричка змија тешка сто
килограма! Мирно је лежала на дну свог стакленог кавеза. Са страхом у очима жене и
деца су ишли даље и не погледавши је.

Свуда унаоколо се осећао мирис звери. Преплашени, дечаци потражише излаз.
Накратко се присетише првих слика још на улазу и оних животиња у свом царству шума
и далеких прерија.