Исхрана људи у време деспота Стефана Лазаревића, дакле у другој половини 14. и у првој половини 15. века условљена је како поднебљем које је утицало на производњу одређених пољопривредних производа, тако и припадношћу појединим друштвеним класама. Постојала је разлика у исхрани ратника – витеза и себра – зависног сељака, ратара и сточара. Сељаци су потребе за протеинским намирницама задовољавали пре свега млечним производима, а властела је конзумирала месо. Посуђе је било скромно код зависног становништва, прављено је од дрвета и од печене глине. Посуђе властеле је израђивано од квалитетније керамике, ређе од дрвета, или од метала. Сребрно посуђе и прибор за јело били су веома цењени, али то је могла је себи да приушти само најбогатија властела. Предмети који су коришћени при исхрани, а који су били више уметничке израде, као и предмети од мурано стакла, увожени су из Италије, најчешће преко дубровачких трговаца.

Житарице су биле основа исхране. Коришћене су првенствено за хлеб од проса, јечма, овса, ражи и пшенице и за каше, које су прављене са млеком од проса и овса. Погача се пекла у земљорадничким домаћинствима, а у свечаним приликама спремала се сирница – погача са сиром. Месо оваца, коза, свиња и живине су у мањим количинама трошила имућнија домаћинства, као свеже или као сушено – димљено. Сељаци су са дозволом властелина или кришом, у криволову, ловили дивљач и рибу. Они су за исхрану користили разно поврће, сочиво, боб, грашак, купус, бели и црвени лук, једну врсту репе, роткву, зеље и мање количине свежег и сушеног воћа. Из винограда су добијали грожђе које су понајвише отакали у вино. Поред вина пила се медовина и пиво које су правили од житарица.

Глад као и болести су биле чест гост сиромашних сеоских породица. Била је довољна једна неродна година, епидемија која са собом носи губитке радноспособног становништва и похара непријатељске војске која је палила села и њиве, па да завлада глад. Храна се тешко транспортовала због изузетно високих превозних трошкова, а и због великих трговачких маржи и за сиромашне је била недоступна. Мање количине хране , брашна и житарица чувани су у сандуцима и врећама које је имало свако домаћинство. У кући је држано посуђе, ручни жрвњеви и пољопривредни алат. Жито се млело ручним жрвњевима или у воденицама.

Владар и властела нису имали бојазан од глади. Велике количине житарица на газдинствима владара, властеле и манастира чуване су у посебним спремиштима – обзиданим житним јамама. На трпези владара и његове властеле се по правилу обавезно служило месо. Да би витез – ратник био увек у снази морао је да конзумира велику количину најквалитетнијег печеног или прженог меса. Барено месо од ситних птица и зечева било је намењено сељацима – себрима. На трпези владара и крупне властела се могла наћи дунавска и морска риба, плодови мора, смокве, бадеми, поморанџе, лимун, маслиново уље, скупа вина и зачини као и веома скуп шећер. Иначе потреба за слатким се задовољавала медом кога је у Србији било и за извоз. Поред поменутог меда цењени извозни артикал је био влашки сир од овчијег и козијег млека, као и кисело млеко. Зачини, шећер и вино су биле посебно цењене увозне намирнице. Иначе у Србији се производило изузетно квалитетно вино , како у домаћинствима, тако и на манастирским поседима.

Две фреске из времена деспота Стефана Високог – Свадба у Кани из Каленића и Парабола о Царској гозби из Манасије приказују нам призоре луксузне гозбе светородне српске властеле. Поред скупе одеће, богатог прибора, одабраних јела, овде се види и утврђена хијерархија седења за трпезом. На гозбама властеле, по правилу, обедују мушкарци, док се жене прикључују у посебним приликама, а најчешће се ради о владаркама. У време великих гозби, каква је била 1418. године у време освећења манастира Ресаве, постојала је својеврсна хијерархија код распореда столова и код служења хране. Владар – деспот Стефан, патријарх Кирил, епископи и велможе су по свему судећи седели у трпезарији. “А дође и много просјака да приме једнаку милостињу коју им свагда штедро даваше. И могао се видети весели празник оних који су славили…” Прво је служен владар и крупна властела, пред њих је стављана најквалитетнија храна и одабрана вина. Владар или неко у његово име је одређивао шта од намирница и у којој количини ће се поделити сиротињи. За владарске и властелинске гозбе су везани и музичари и забављачи – свирачи, акробате, гутачи ватре, кротитељи звери, плесачи, глумци – скомраци , певачи…

Оставе, кухиња и пекара су биле смештене ван двора. У великој сали двора је била смештена трпезарија са великим столом и столицама. Сто је био застрт стоњаком са посуђем, прибором за јело – ножевима, мада је најчешће свако носио свој нож, кашикама, виљушкама са два крака, сланицима и убрусима. У владарској трпезарији храна и пиће су служени у зделама од керамике и метала, најчешће од сребра, крчазима, врчевимаза вино, буклијама, па чак и у керамичким и сребрним пехарима или у чашама од увозног стакла.