Из медија се сазнаје да је Генералштаб војске Србије предложио поновно враћање обавезног служења војног рока. Много је питања постављено о разним недоумицама у вези поновне обавезе одласка младића у војску. Војска је била једна од најпоштованијих институција у Југославији и касније у Србији, војсци се веровало и радо се одлазило у војску, чак и у периоду после ратова. Испраћаји у војску су били један од најзначајнијих догађаја у животу младића, то се памтило и о томе се, као и о свадбама, причало и у селу и у породици војника.

О поновном враћању обавезног служења војног рока, сада и за младиће и за девојке, говори Љубиша Радојковић Бишко, дугогодишњи радник Министарства војске – Војног одсека у Деспотовцу, вероватно најпозванији да о томе говори у општини Деспотовац.

Љубиша Радојковић истиче да је ово добра одлука коју је требало донети много раније, да се не говори, да обавезни војни рок није требало ни укидати. Обавезно служење војног рока је укинуто 2014. године. Тада је он већ био сведен на шест месеци. Дакле, изгубили смо скоро двадесет генерација. Јер војска није само војна обука, то је животна школа, стицање уверења у ауторитет државе и у ауторитет институција које су вођене искључиво правом и правдом… Четири месеца је кратак рок да би се извела војна обука. Прво се изгубе две седмице док се сви регрути окупе у касарнама. Основна пешадијска обука са теоријском и практичном наставом би трајала до четири месеца. После тога би неки војници могли да иду на додатну специјалистичку обуку, за везисте, тенковске посаде, артиљерце и друге. Војни рок не би могао да буде краћи од шест, евентуално уз скраћење пешадијске обуке, пет месеци, сматра Радојковић. Сваки дан скраћења се одражава на квалитет обуке. Војска би од регрута, који прођу обуку, могла да бира професионалне војнике, који би били окосница војске. Тенкисти, кувари, пилоти и војници на опслуживању захтевнијих војних оруђа, оружја и система морају да буду професионалци. Регрут је увек јефтинији од професионалног војника, а може уз квалитетну обуку да буде исто толико квалитетан као и професионалац. Од младића и девојака са уписаним факултетом би се бирао кадар за школу резервних официра, за које по правилу војни рок траје неколико месеци дуже. Запослени у канцеларијама војних одсека морају да буду из места, да буду у комуникацији са људима,

Ако се већ угладамо на западне земље, неке идеје из Швајцарске и Аустрије су код нас изводљиве. Поред војног рока од неколико месеци, регрути се до тридесетпете године позивају на војну обуку да “обнављају” војну вештину. Залаже се да они који служе војни рок имају могућност запошљавања у јавним предузећима и установама, они који не служе, из неког разлога, немају ту могућност. Они који не служе војни рок због одласка у иностранство, а желе да задрже српско држављанство, морали би да плате војника професионалца за време трајања обуке и војних вежби, што укључује плату, трошкове обуке и смештаја. Са враћањем служења војног рока, вратило би се и такозвано цивилно служење војног рока, пошто је право на приговор савести загарантовано Уставом Србије. Ови војници служе без оружја у домовима здравља, образовно-културним и другим установама. Овакав вид служења војске траје 50 посто дуже од уобичајеног. Радојковић сматра да се овим људима никада не да могућност да поседују и носе оружје.
Питање враћања обавезног служења војног рока захтева велика средства и време. Касарне су напуштене, упропаштене и руиниране. Многи су бацили око на те, у многим случајевима атрактивне локације, те су до сада приватизоване и претворене у скупо грађевинско замљиште. Треба их обновити и направити нове. Али их треба снабдети разноразним потребштинама, од постељине, јастука и чаршава, до прибора за јело, кухиња и кувара, од чизама и одеће до униформи, опреме и наоружања. Повећан број војника захтева и повећање броја официра и подофицира, који треба да се образују, али и да се придобију статусом у друштву, угледом и платом. Ово подразумева да људи у Генералштабу буди људи од ауторитета и угледа, самосвесни и на неки начин независни као личности. Ово подразумева да би требало водити рачуна ко се поставља за министра војног. То не би смео да буде неко ко није служио војску или још горе ко служи војску као министар.

Војска је била и треба да буде велика школа, пре свега да нас увери у значај поштовања институција. Али и да многи у њој науче много тога. У нашем крају су многи професионални шофери занат научили у војсци. И данас би многи могли да науче многе занате, од којих би неки то наставили да раде и после војног рока. Војни рок би требало третирати као радни однос.

“Радни век сам завршио служећи држави и војсци, искрено се радујем поновном враћању служења војног рока, волео би да видим и своју унучад у униформи, јер униформа је част, нисмо свесни колико је она часна и велика,” завршава свој осврт Љубиша Радојковић Бишко.