Piše S.T.

Krajem osamdesetih godina u Jugoslaviji se prikazivala italijanska televizijska serija Hobotnica – La Piovra. Ispred starog crno-belog televizora marke “Biser” upijao sam, ne trepćući, svaku scenu. Sve me je oduševljavalo – priča, likovi, kadrovi, atmosfera, muzika, napetost koja se uvlačila pod kožu.

Tada nisam ulazio u svu ozbiljnost priče obrađene na tako snažan umetnički način. Za nas u Jugoslaviji, neposredno posle smrti Josipa Broza Tita, u vremenu kada je negde u vazduhu stalno lebdela parola „I posle Tita – Tito“, postojalo je uverenje da su sigurnost, jednakost, zajedništvo, trpeljivost, rad i kakav-takav prosperitet nešto trajno i nepromenljivo.

Mene je tada više privlačila umetnička nit serije nego njena suštinska društvena poruka. Nisam ni slutio, ni tada ni mnogo godina kasnije, niti sam mogao u najcrnjim projekcijama budućnosti da pretpostavim da će slični, možda isti, a možda i gori odnosi između kriminala, politike, moći i straha jednog dana doći i u moju zemlju, možda čak i u moju varoš, za mog života.

Inspektor Korado Katani, koga maestralno tumači Michele Placido, dolazi po zadatku iz Rima u Palermo, na Siciliju, da rasvetli niz kriminalnih slučajeva. U početku izgleda kao još jedan policijski službenik koji veruje u zakon i institucije. Međutim, kako priča odmiče, shvata da se iza pojedinačnih ubistava, trgovine drogom i korupcije krije čitava hobotnica moći čiji pipci dosežu do politike, pravosuđa, bankarstva, policije i samog vrha države.

Katani se ne bori samo protiv mafije. On se bori protiv sistema u kome se istina kupuje, pravda odlaže, a pošten čovek postaje smetnja. Upravo zato je ova serija ostala mnogo više od obične kriminalističke priče. Ona je bila upozorenje da društvo počinje da propada onda kada kriminal više ne živi na margini, već kada obuče odelo, sedne u kancelariju i počne da odlučuje o sudbinama ljudi.

Kada sam kao dečak gledao La Piovru, mislio sam da je to priča o dalekoj Siciliji, o nekim opasnim ljudima koje običan čovek nikada ne može da sretne. Mafija je tada za mene bila filmska pojava: tamna odela, skupi automobili, ubistva po mračnim ulicama Palerma i usamljeni inspektor koji pokušava da spase ono malo pravde što je ostalo.

Danas, posle toliko godina, shvatam da prava „Hobotnica“ nije bila priča o mafijašima sa pištoljima. Bila je to priča o sistemu u kome se moć umrežava toliko duboko da običan čovek više ne zna gde prestaje država, a gde počinje interes pojedinaca.

U seriji, inspektor Katani polako otkriva da kriminal nije samo na ulici. On sedi u kancelarijama, u bankama, u politici, u institucijama koje bi morale da štite narod. Najstrašniji nisu bili ljudi koji otvoreno prete, već oni koji se osmehuju pred kamerama, govore o redu, zakonu i poštenju, dok iza zatvorenih vrata prave mrežu poslušnosti i interesa.

Kada danas čovek pogleda stanje u državi, a još više na lokalu, teško je da ne prepozna neke sličnosti. Ne nužno iste ljude i iste metode, ali isti obrazac. U malim sredinama svi sve znaju: ko je blizak vlasti, ko dobija poslove, kome se opraštaju greške, ko može da zaposli rođake, ko prolazi mimo pravila, a ko ne sme ni glas da podigne da ne izgubi posao ili pravo koje mu pripada.

Tada nastaje osećaj da zakon nije isti za sve. A to je trenutak kada društvo počinje da liči na „Hobotnicu“. Ne zato što svuda postoje mafijaški klanovi, već zato što se stvara mreža zavisnosti i straha. Ljudi ćute jer moraju. Jedni zbog plate, drugi zbog kredita, treći zbog deteta koje čeka posao, četvrti zbog neke usluge koju će možda jednog dana morati da traže.

Na lokalu je to još vidljivije nego u velikim gradovima. U maloj varoši svaka odluka ima ime i prezime. Tu se odmah vidi ko je podoban, a ko nije. Ko može da dobije prostor, konkurs, zaposlenje ili pomoć, a ko ostaje po strani. I kao u seriji, ne mora niko ni da preti otvoreno. Dovoljno je da sistem pokaže kome pripada moć. Ljudi onda sami počinju da se prilagođavaju.

Najopasnija stvar u celoj priči jeste što čovek vremenom počne da prihvata takvo stanje kao normalno. Kao da drugačije ne može. Upravo je to bila najveća poruka La Piovre – da hobotnica nije samo kriminalna organizacija, već stanje duha društva u kome se strah, interes i ćutanje šire kroz sve pore života.

A ipak, u toj priči je postojao i Korado Katani. Čovek koji je znao da možda ne može pobediti čitav sistem, ali je odbijao da postane njegov deo. Zato je ostao simbol otpora. Ne zato što je bio savršen, već zato što je verovao da postoje stvari koje ne smeju da se prodaju: istina, čast i pravda.

Možda je upravo to pitanje i danas najvažnije: da li društvo još ima dovoljno ljudi koji neće pristati da ćute Ili mnogi idu za svojim sitnim ćarom čekajući da drugi iskrvare u borbi protiv državne mafije, a posle će svi “priznati” da su bili na braniku pravde i otadžbine!