Između dva svetska rata Srbiju su pustošile lopovske, razbojničke i hajdučke družine.

Dvadesetih godina dvadesetog veka po resavskim i homoljskim selima su se pričale i prepričavale neobične priče o hajdučici Petriji i njenoj družini. Pričalo se da je išla obučena u vojničko odelo, nosila je karabin, a na grudima umesto ordenja i odličja bili su okačeni opljačkani dukati. Ruke su joj bile u srebru i zlatu, grivne na rukama, a prstenje na prstima. Govorilo se da kad nišani može da skine jabuku sa grane kao da je ubrala. Premca joj, kaže se, nije bilo u družini, do samoga, po zlu čuvenoga hajduka Lazara Vučkovića iz sela Jelovca u despotovačkom srezu.

Na suđenju u ćuprijskom Prvostepenom sudu septembra 1927. godine Petrija Milić je govorila: ” Davno je to bilo i ja ne pamtim datum, kad me je moj muž Janko poslao mojoj majci da mu donesem miraz koji mu je obećan kad me je uzimao. Idući u svoje rodno selo, tu negde na granici sreza homoljskog i despotovačkog susreli su me na putu poznati hajduci Laza Vučković i Timotije Ciganče i zaustavili me. Laza, koga sam odranije poznavala, pitao me je kuda idem i ja sam mu rekla istinu. Na to mi je on odgovorio: “Hajde ti sa nama, mi ćemo te uzeti i bez miraza”. Potom su me odveli u šumarak i osramotili. Ja sam se plašila da se za ovu moju sramotu ne dozna, pa nisam smela da se vratim ni mužu ni majci, već sam se rešila da ostanem sa njima.”

U selu Dublju kod Svilajnca su sa jatacima pokušali poharu kuće jednog seljaka za koga su čuli “da ima dosta para”. Potom su prešli kod jataka u despotovački srez. Tu su Petriju “snabdeli puškom i redenicima” i odmah su “izvršili nekoliko pohara”, pa su prešli u srez paraćinski. Posle razbojništava i tromesečnog boravka u srezu paraćinskom, vratili su se u despotovački srez, gde su se zbog vernih jataka, osećali najsigurnije. Udružili su se sa Jankom Homoljcem, Svetolikom Milovcem i još nekim hajducima, a za vođu cele družine su izabrali Lazara Vučkovića i zakleli se da će svi da ga slušaju. Posle jedne velike pljačke i zadobijanja bogatog plena, došlo je do svađe. Grupa de raspala, a sa Lazarom Vučkovićem je ostala Petrija, Svetolik i njegova žena. Slagali su se dobro, vršili prepade i pljačke, zimi su bili kod jataka, a u letnjem periodu u šumi. Pokradene stvari, nakit, dukate i novac, “Lazar je sve sakrio… spremajući se da pobegne”. Posebno sklonište je bila pećina u šumi manastira Manasije, ispod Oštrog kamena. “Ulaz je sav u žbunju i korovu” tako da niko živi osim Petrije, “ne zna za ovo hajdučko skrovište”. Svađa je izbila između Lazara Vučkovića i Svetolika Stojkovića. Svetolikova žena Nikolija je htela da napusti družinu, Lazar se nije slagao, bojeći se da ga ne izda. Kad ga nije poslušala i pošla u selo, nanišanio je i ubio je na mestu. Svetolik je skočio i opalio na harambašu, da osveti ubijenu ženu. Lazar se zaklonio iza drveta, a Svetolik u busiju. Kad su ispalili po ceo šaržer, nisu imali vremena da pune puške, uhvatili su se u koštac. Petrija je prišla i kundakom udarila hajduka Svetolika u glavu. Harambaša Lazar neverstvo nije praštao, ranije je zbog neposlušnosti ubio Živana Stevanovića iz sela Stenjevca.

Lazar Vučković se dogovorio sa jatacima iz sreza boljevačkog da opljačkaju kuću nekog seljaka u blizini Zlota. Kad su došli blizu kuće, plane puška i pogodi hajduka Lazara u trbuh. Petrija ga je, onako ranjenog, odvukla u planinu Beljanicu. Tako je isprva pričala Petrija. Istina je kasnije utvrđena, Lazar Vučković je ranjen u Svilajncu prilikom krađe kase sa novcem i zlatom.

Smestili su se na trlo kod jataka Pauna Brzana u Židilju. Petrija ga je lečila travama, ali je Lazar umro. Ukopali su ga na imanju Paunovom.

Početkom oktobra 1925. godine u svoje selo Ždrelo se posle više godina pojavila hajdučica Petrija. Sud opštine ždrelske, odnosno seosko rukovodstvo, je podiglo ruke uvis. Svi su bili preplašeni. Spustili su ruke tek kad su se uverili da Petrija nema karabin, bila je u ženskom odelu, zabrađena belom maramom, a od sveg nakita je imala jednu varošku grivnu s naslikanim satom. Prišla je stolu i rekla staloženo i ozbiljno: “Ubila sam hajduka Lazara. Došla sam da se predam. Radite sa mnom šta znate”. Uhapsili su je i sproveli u despotovačko sresko poglavarstvo. Zbog značaja slučaja istragu je poveo sam veliki župan moravske oblasti gospodin Brana Peruničić i poglavar sreza despotovačkog gospodin Branislav Škrljić. Iz prvih izjava stekao se utisak da je Petrija ubila hajduka Lazara jer je hteo da prebegne preko granice sa opljačkanim novcem, a nju da ostavi samu u planini Beljanici, a bila je u blagoslovenom stanju.

Lazar Vučković, zvani Lazić je bio bogati seljak iz Jelovca, koji je u vreme bugarske okupacije od 1915. do 1918. godine bio predsednik opštine strmostenske u sastavu koje se nalazilo i selo Jelovac. Kao funkcioner postavljen od strane bugarskih okupacionih vlasti i njihov potajnik u akcijama protiv seljana Jelovca i okolnih sela bio je saradnik u zločinima bugarske vojske. Posle oslobođenja je uhapšen i trebalo je da mu se sudi. On je provalio zid despotovačkog zatvora i pobegao. Pohajdučio se, vlasti su znale samo za njegove zločine, ali ne i za njega. Imanje su vodili njegovi sinovi Milutin i Dragutin Vučković, a seljaci su smatrali da ih on snabdeva dukatima i novcem stečenim u razbojništvima.

Petrija je policiju odvela na imanje Pauna Brzana da im pokaže gde je sahranjen hajduk. Pokazala im je mesto iznad koga je ložena vatra. Kad su raskopali to mesto, videli su da je tu nešto bilo zakopavano, ali mrtvo telo Lazarevo nisu našli. Policajci su otpočeli žustrije ispitivanje domaćina Pauna i njegovog gluvonemog brata Vojina da objasne ovo navodno Lazarevo vaskrsenje. Paun je skroz zanemeo, verovatno se bojao osvete Lazarevih sinova. Vojina su znacima pitali gde je pokojnik nestao iz groba. Gluvonemi ih je poveo do trla Lazara Vučkovića Lazića. Posle celonoćnog hoda kroz šumu došli na Okruglu poljanu iznad sela Jelovca.

Policija je uhapsila Lazareve sinove Milutina i Dragutina Vučkovića i oni su priznali da su očevo telo krišom iskopali iz groba i preneli ga, noseći ga dve noći, na svoje trlo. Odveli su policiju kod kolibe u Okruglu poljanu iznad sela Jelovca. Novi hajdukov grob se nalazio blizu jednog drveta za koje je bio zavezan par volova sa mnogo šaše oko njih. Volovi su trebali da ugaze zemlju kako se ne bi videlo gde je kopano za grob. Grob je raskopan i telo hajduka Lazara je pronađeno. Gluvonemi Vojin i njegov brat Paun Brzan su tvrdili da su oni ubili hajduka da bi izbegli kaznu za jatakovanje i da bi prisvojili nagradu kojom je bila ucenjena hajdukova glava. Obdukcija, koju je uradio sreski lekar Aleksandar Đurašković, je pokazala da je hajduk umro od rane na trbuhu, nanete vatrenim oružjem, posle dužeg neuspešnog lečenja narodnim lekovima.

U istrazi je uhapšeno oko dvadeset jataka i saradnika hajduka Lazara Vučkovića Lazića i hajdučice Petrije. Među uhapšenima je bilo uglednih i dobrostojećih seljaka, viđenijih građana, predsednika opština, delovođa, blagajnika, kandidata sa izbornih lista za narodne poslanike… Petrija Milić je bila smeštena u sreski zatvor u Despotovcu dok se vodila istraga. Bila je u drugom stanju i žalila je zbog toga. Ostale su njene reči tužno izgovorene apsandžiji “Malo moje hajduče, zar da mi se u apsu rodi?” Vrela hajdučka krv kolala je njenim žilama bez obzira na zatvor i muke. Kad je na Svetog Luku bio vašar u Despotovcu i kada su se neki seljaci potukli, potrčali su žandarmi da ih razvade, ali nisu uspevali da zavedu red. Petrija koja je u to vreme bila izvedena u dvorište sreskog zatvora na vazduh, gledala je preko ograde i rekla naredniku: “Da izađem nešto s mojim karabinom, da vidiš što bi uhvatio maglu ceo vašar…” Tada je imala trideset godina, bila je zdrava i žustra seljanka slična mnogima koje su se u to vreme sretale po varoškim pijacama. Sa fotografije, koja je štampana u tadašnjim novinama, gleda nas hajdučka ljubavnica i hajdučica, očima bez kajanja, ali i bez milosti prema životu, sa pogledom punim one životne snage koja se danas kod žena retko sreće.