Рударство у Србији је обновљено тридесетих година деветнаестог века. Кнез Милош Обреновић је 1835. године послао у Саксонију димитрија Радовића да са бароном Хедерером (Сигисмундом Августом Волфрангом) преговара о истраживању руда у Србији.Сматрало се да би унутрашње потребе земље задовољила експлоатација из рудника гвожђа, угља и олова, а вишкови би се извозили.Барон Хедерер је за награду од 1000 дуката царских обишао Србију од августа до новембра 1835. године и дошао до закључка да је земља изузетно богата рудним благом. Он је направио план како треба организовати рударство у Србији.

Хедерер је препоручивао да се ископавање угља отпочне у Ресави код села Миливе, те је по заповести кнеза Милоша Обреновића, фебруара 1837. године Милосав Здравковић – Ресавац постављен за “надзиратеља” угљенокопа у Миливи. Производња угља је отпочела 14. марта 1837. године, а као радна снага су, поред надничара, коришћени и затвореници.Са овог површинског копа угаљ је преношен на складиште поред Дунава. Око извоза угља у Русију је преговарано са вицеканцеларом грофом Неселродом и грофом Воронцовим, али договор није постигнут.

Здравковић је 4. јуна 1837. године премештен на дужност “војног команданта вароши Алексинац”, а на његово место је постсвљен дотадашњи надзорник у руднику Анта Степановић. Како је било проблема у продаји угља, кнез Милош Обреновић је 14. јула 1837. године наложио Анти Степановићу да обустави даље копање угља. Он је последњим извештајем 23. јула 1837. године обавестио Совјет и кнеза Милоша да је обустављено ископавање угља у руднику у Миливи. У руднику су произведене 602 тоне угља, а само је део продат.