Зачетник фестивала „Бела Цркава Бељајка“ и председник удружења грађана „ БЕЛА ЦРKАВА БЕЉАЈKА“ је Илија Маргарановић. Због његових активности и резултата посетили смо Бељајку. Етно фестивал траје већ четрнаест година у континуитету и захваљујући Илији и његовим сарадницима и саборцима, фестивал је у последње време добио међународни карактер. Видљиво је и да је фестивал и ангажовање удружења довело до завидних резултата у промоцији нашег краја и развоју туризма. Илија је веома посвећен свом родном месту и уз велики ентузијазам нам говори о почецима фестивала и удружења.
-Пре неких деценију и по видели смо да модерно друштво и његови свакодневни изазови полако свако село у Србији гурају у заборав. Задатак чланова удружења и наша жеља била је да пробамо да пробудимо свест нашег друштва и да кроз један културни манифест покушамо да селу пробудимо дух давних времена и на тај начин младима дочарамо живот њихових предака их подстакнемо да макар на тренутак помисле да је живот на селу и даље могућ. Свестан сам да данашњи услови и темпо живота код младих у Србији диктира нешто другачију средину и живот, али сматрам и не губим наду да село адекватним потезима сељака може опстати. Битно је базирати се на одржавање старих обичаја, заната, етно хране и свега осталог што је везано за наше претке. На тај начин отимамо забораву нешто што тамо потискује модерни свет, а уједно учимо правим вредностима наше младе. Манифестацијом смо успели да окупимо и дружимо се са људима из разних крајева наше земље, а у последње време и света. Визија нам је од самог почетка била да представимо наш крај, природни и туристички потенцијал и истакнути наше културно и историјско добро. Етно фестивал сваке године одржавамо у непосредној близини манастира Бела Црква, који је метох манастира Манасије. Сваке године при самој организацији наилазимо на проблеме које некада решавамо у ходу, а неки су нам у датим моментима и нерешиви. Највећи проблем представља пут . Некатегорисан је и посут каменом туцаником, који се за кратко под повећаним проласком возила и временским условима брзо уништи. Онда улажемо велике напоре да се пут среди , па покушавамо да добијемо симпатије надлежних да се пут санира како би домаћим и страним посетиоцима долазак на неки начин био пријатан и пристојан за двадесетпрви век. Ипак у већини случајева нико не одреагује, па смо не ретко пут санирали ручно уз помоћ примитивног оруђа попут лопате и пијука. Просто нисмо наилазили на разумевање локалне самоуправе и препознавање потенцијала за развој општине самим фестивалом. Годинама радећи створили смо сада већ озбиљну манифестацију коју обилазе туристи из многих крајева света, а и сами учесници неретко потичу са простора ван граница Србије. Ове године на жалост пандемијска ситуација и недостатак матерјалних средстава нису нам дозволили да одржимо фестивал . Изостаје подршка локалне самоуправе у доста сегмената , па самим тим отежана је и одрживост сада већ експанзионог етно фестивала. Надамо се да ћемо већ идуће године одолети таквим изазовима и наставити са одржавањем манифестације. Уз фестивал сваке године организујемо и спроводимо у дело ликовну колонију под називом „Бела Црква“ која се одржава на истој локацији као и фестивал само у различитом временском периоду. На тај начин одржимо скуп реномираних уметника где за продукт имамо унапређење културне баштине поред дружења , упознавања и свега осталог. И ту нам је буџет ограничен па често издвајамо нека лична средства како би манифестација опстала. Сваке године се трудимо и да уз колонију промовишемо и неко књижевно дело људи са ових простора.
Ове године на дан затварања ликовне колоније, била је промоција књиге „ Споменица“ аутора Стојадина Томића и Милуна Д. Милорадовића. Иначе, књига истиче ратне хероје и борце Првог светског рата из општине Деспотовац. Спомињу се и борци из села Бељајка, па смо тако у дану промоције имали посету чукун унука борца Илије Маргарановића, игром случаја и мог и Бориног претка, чији су подвизи забележени у књизи, те је младом посетиоцу ликовне колоније Илији Ћирићу, који долази из Београда, свечано уручена на поклон књига од стране председника МЗ Боре Маргарановића. Ту је суштина свега што радимо – тим поклоном желели смо да то млади човек зна своје корене и одакле потиче. На тај начин смо желели да га анимирамо, да чешће посећује крај својих предака, промовише наш крај у престоници и да се једнога дана можда врати да живи и ради на огњишту својих предака. Суштина рада удружења , манифестације и ликовне колоније се састоји баш у томе. Поновићу, веома је важан слух локалне самоуправе и надлежних структура за опстанак села. Оставимо по страни политичка убеђења, поделе и размирице.
То све и јесте велика препрека за развој било ког села. Битна је слога, тимски дух и рад. У овом раду свакако не бих опстао без помоћи људи из разних сфера друшта. Без медија, локалних привредника, па и људи из политичких структура . Свима њима дугујем
захвалност. Ипак, неизмерно сам захвалан доброј спрези између удружење и Савета месне заједнице, вредним мештанима и вредним пријатељима удружења и села попут Драгија Мијајловића, чији је ороман труд дао велике резултате. Без ових људи, у Бељајци не би ни било фестивала, многи широм Србије, а и шире не би ни чули за село.

Наши саговорници се боре са великим напором. Тужни смо при одласку из села док га остављамо да тихо настави своје битисање и борбу. Гледамо фотографије радних акција житеља, у седмој деценији живота, на којима видимо како чисте месно гробље од растиња и корова, затим фотографије само пар младих људи како ужурбано чисте шут оронулог дома културе, или пар пензионера који су стекли пензију у иностранству, па сад троше време уређујући маргине главног сеоског пута од растиња и опружених грана оближњег дрвећа. Тако, препуштени сами себи, одолевају изазовима. Надамо се да ћемо неком новом посетом наћи ове људе у друштву млађих мештана и са неком бољом сликом од садашње. Биће нам драго да их нађемо у радости поводом рођења неког детета или због венчања, чија би се музика ширила сеоским сокацима. Бојимо се да у садашњим приликама тога неће бити, не само у Бељајци, него и у многим селима општине Деспотовац.