Замислите Деспотовац почетком деведесетих година прошлог века. Веома мали град у унутрашњости, у експанзији и борби са свакодневним недаћама, попут инфлације и несташице робе на рафовима. Цене некретнина вртоглаво су расле, па се за један просечан плац од пет ари у насељу Пландиште, морало издвојити, заједно са комуналијама, таксама и грађевинским дозволама, неретко и преко невероватних 20000 немачких марака. За ту своту новца купац је добио мочварну ливаду препуну шевара до које се долазило блатњавим путем понегде посипаним каменом. Сав новац био је сабиран у општински буџет јер су то и били општински плаcеви. Можемо само предпоставити колики је био месечни приход општинског буџета. Највећи део вредности није био сам плац, већ комуналије које су подразумевале елементарну инфраструктуру попут водовода, канализационог система и асфалтног пута без чије уплате нисте могли добити грађевинску дозволу.
Деспотовац данас, тридесет година касније, нешто је другачији. Град са још мањим бројем становника, а само насеље Пландиште, које је на пар стотина метара од центра града, сада је већ препуно велелепних домова, по пројекту урбанизације из деведесетих година. У односу на домове, улице су „осмо светско чудо“. Тридесет година и даље је наша стварност неасфалтирани блатњави пут у делу улице Савеза Бораца, у целој Шумадијској и у улици Алексе Шантића. У још понеком сокаку пут је додатно оптерећен ударним рупама. Ваздух загађен мирисом фекалног отпада свакодневно је присутан у недостатку канализационе мреже, те свако домаћинство поседује септичку јаму. Еко систем је нарушен и каменом прашином која се шири и пада са неба попут снега, због близине каменолома „Ковиловача“ који даноноћно ради не обазирући се на живот својих комшија и житеља града. Да ствар буде гора, градом се пролама шапат да ће баш у Пландишту, у супротности са пројектом урбанизације, на месту старе кречане, где је предвиђен парк, још један вртић и нова аутобуска станица, нићи асфалтна база, ван свих законских оквира предвиђених законом о стамбеној и индустријској зони градске средине. Живот станара наведених улица, поготову младих школараца у зимском периоду скоро да је немогућа мисија. Снежни наноси током зимских падавина дечици и људима који ујутру журе на посао стварају ноћну мору. За протеклих десетак година станари на прстима једне руке могу набројати колико пута је улица очишћена од снега, па се често дешавало да се под ледом продубе постојеће рупе на путу, те су се и најбољи џипови теренци заглављивали. У пролеће, при топљењу снега, улице подсећају на Венецију, а житељи се боре у 21. веку са недаћама 19. века, плаћајући порез и остале режије, упућене од државних и градских власти и очекујући да се та иста власт осврне иза себе. Многима стижу рачуни и за услуге које нису измирене, а у колико се не плате, извршење је неминовно. На пример, може вам на рачуну за утрошену воду градског водовода бити урачуната и канализација, а ви је немате. На рачуну за утрошену електричну енергију урачуната је и заједничка потрошња уличног остветљења, а мрак у вечерњим часовима на улицама Пландишта због покварене уличне расвете ствара нелагодност код пролазника.
Све ово одвија се, као што рекосмо, на пар стотина метара од центра града, у 21. веку, док градске власти на молбу становништва да се изгради, адаптира и унапреди инфраструктура, сходно прескупим рачунима, даје објашњење да не постоје новчана средствa. Да ли је немарност и бахатост надлежних надвладала људскост, остаје нам само да нагађамо, ћутимо и плаћамо, док се из градског буџета плаћа све остало што је потребно за опстанак и останак истих на власти.