Пише: Санела Симић

Врео јулски дан у Горњој Ресави, као уосталом и у целој Србији, један у низу. Врелина не
попуста данима, лето показује своју праву страну, из године у годину све мање пријатну
за све што је живо: људе, животиње, биљке… Варош на Ресави некако прегура врео дан,
па као да једва чека вече и ноћ, да се мало расхлади, да предахне.
Деспотовац, већ годинама уназад, лети видљиво повећа број становника. Наравно, реч је
о Ресавцима који живе и раде у европским земљама, а лети се враћају у родни крај да би
се одморили, завршили неке важне породичне послове, организовали свадбе, крштења и
неке друге приватне свечаности. Више људи, више посла за локалне радње, више промета
робе и услуга, више новца у оптицају. Утисак да нас је више лети у Деспотовцу додатно
појачавају студенти и средњошколци који се школују негде другде, а распуст проводе у
родном месту… Утисак о „гушћој насељености“ расте све до вашара – празника Светог
Прокопија, 21. јула. Вашар, односно панађур, у Деспотовцу се обележава од 1902. године
и све до краја Другог светског рата за тај дан је обележеван празник Светог Петра,
односно 30. јун по старом календару, да би после 1948. године датум вашара био
промењен у 21. јул. Како год, за житеље општине Деспотовац, дан вашара је дуги низ
година био култни догађај. Врева, гужва, најразноврснија роба, луна парк као посебна
атракција за децу и младе, место сусрета, разговора, упознавања, место да видиш и
будеш виђен… Локално становништво се старало о томе да тих дана сви буду код куће,
да нико не оде из Деспотовца пре вашара, да се тог дана празникује и „ништа не ради“ на
селу, да се сви по мало свечарски обуку и спреме, да се припреми нешто новца за
вашарски трошак… Тако је чувана век друга традиција празниковања, сакупљања,
саборовања, упознавања, разговарања, уговарања, трговања… од 1948. о Светом
Прокопију, заштитнику рудара.
А онда су све традиционалне, народне тековине почеле да слабе са доласком новог века,21.по реду. Виртуелно доба је почело да намеће виртуелне односе, односе који се у
готово свим језицима данас већ одомаћено зову „онлајн“. Кида се и ломи све што је
трајало вековима раније, стварност се мења муњевитом брзином, као никад у историји
цивилизације… Губимо реалан контакт, живу реч, размену емоција, губимо много од свог
хуманитета, од онога што нас чини божијом децом, а при том се радујемо, мислећи да се
мењамо на боље. Зашто су све велике заблуде у свилен папир спаковане, па су питке,
допадљиве, привлачне? Не, не мењамо се ни ми ни свет око нас на боље. Напритив!
Рушећи сваку врсту реалног заједништва – брак, породицу (ужу и ширу), пријатељске
односе, колектив, комшилук, насеље, нацију, цркву и обитавање у њој – ми рушимо себе,

свој интегритет и свој опстанак. Људи су нама потребни, живи и реални људи, ослоњени
једни на друге. Окусили смо горчину година протеклих у знаку корона вируса, осетили
смо изолованост, прекид комуникације на коју смо навикли, која нам је прирођена,
видели смо да је корона много веће зло од једног вируса. Пружена нам је шанса да
видимо шта не ваља, шта нам не доноси добро. Извуцимо поуке, учимо се на грешкама и
вратимо се изворима доброг. Добро је у заједништву, у саосећању и међусобном
разумевању. Нека нас у Деспотовцу овог лета окупи још један вашар, нека нас празници
окупљају у свим нашим варошима, селима, градовима, манастирима. Нека нас после
вашара опет окупе Дани преображења, витешки фестивал, празник Рођења Пресвете
Богородице у Манасији. Нека нас сви ови празници понукају да размислимо о свему што
је истински вредно. Ако извучемо из свега тога праве поуке, можда неким чудом
зауставимо пад становништва, економске миграције, одлазак младих у пуном јеку
продукције и репродукције. Можда нас окупљања о празницима, поуке из времена
пандемије, опште прилике у земљи, рат између Украјине и Русије, понашање светских
моћника, уцене и претње, нарастајућа економска криза, врате нама самима, врате свести
да имамо земљу прелепу и пребогату, сваког труда и сваке бриге вредну. Оно што у њој
није за похвалу, до човека је, до људи је, до нас је.
До Србије и Господа није!