Пре двадесет година, почетком новембра 2001. године, верска настава је поново уведена у основне и средње школе у Србији. У то време било је више ученика који су бирали веронауку, а мање оних који су се определили за грађанско васпитање.

Патрујарх Павле је благословио враћање веронауке у школе на првом јавном часу веронауке, односно Православног катихизиса одржаном 2. новембра 2001. године у београдској школи “Краљ Петар Први”. Часу су присуствовали тадашњи премијер Зоран Ђинђић и министри вера и просвете.

После двадесет година од увођења веронауке у школе, представници цркве и верских заједница у Србији предложили су да веронаука поново добије статус обавезног изборног предмета. Такође треба регулисати радно правни положај вероучитеља (1602 православна), да се омогући њихово запослење на неодређено време.

Србија је од тридет четири земље Европе на десетом месту по религиозности – да ли је томе допринела веронаука и вероучитељи? Вероучитељи су свештеници, али и учитељи, професори других предмета…

Да ли смо после двадесет година веронауке “бољи људи”? Људи који се данас баве политиком, нису слушали веронауку, али су они који су је слушали, већ почели да бирају те исте политичаре. Да ли ће нам веронаука бар донекле помоћи да успоставимо “нормалан систем” у државној управи, да на власт доводимо моралне, поштене и способне људе. Јер, између осталог, овим врлинама нас учи веронаука.

Да ли ћемо бити бољи људи у свакодневном животу, у комуникацији, пословним односима, односу према ближњима и старијима? Да ли нас веронаука учи да неумерено таложимо материјална добра или да се окренемо љубављу према човеку и поштовању његове личности, јер је човек на овом свету мерило свих ствари. За последњих двадесет година све је мање деце која се рађају, школе се затварају, села и градови се празне, људи напуштају прелепу земљу! Има ли Црква “чаробну формулу” за ту пошаст, да ли је веронаука и колико допринела ( да ли је успела?) да се ове невоље умање, да нестану и преобличе се у “поштовање живота”?

О свему овоме смо разговарали са протођаконом Златком Матићем, епархијским координатором Веронауке и секретаром Одбора за просвету и културу Епархије браничевске.

“У општини Деспотовац имамо 4 вероучитеља. Веронауку похађа скоро 1000 ђака. Постојано бележимо одличан одзив, од близу 70%, а ове године са 982 ученика, пребацили смо 71% полазника Верске наставе. Тај регион наше Епархије заиста је благословен, ради се о доброј и питомој деци, али истовремено бистрим и интелигентним ученицима.

Што се тиче Ваших питања о успесима веронауке, морам најпре подвући став да је циљ овог предмета да млади људи постану чланови литургијске заједнице. У Србији је огроман проценат крштених људи, али је мало дубоко црквених људи, оних сталних причасника и редовних учесника литургијског живота. Ми, наиме, сматрамо да веронаука не треба да ствара савршене појединце, самодовољне индивидуе, него да рађа бића заједнице. Питања економске, социолошке или политичке природе, нису примарна за нас. Ми хришћани верујемо у вечни живот, за то се боримо. А вечни живот је вечно Царство Тројичног Бога, које је заједница, баш као што је наш Бог – Тројица, заједница.

Наши вероучитељи неуморно понављају ту истину, да је истинити живот заједница љубави, али усамљени су у том сведочењу. Савремена цивилизација почива на другим темељима, на основама егоизма и самољубља, савремени човек негира другога, одбацује другог и мисли да ће се остварити као самац или јединка. Када схвати да то остварење значи смрт, већ бива касно. Једино ако схватимо да је други човек претпоставка нашег живота, моћи ћемо да будемо „бољи људи и у свакодневном животу, у комуникацији, пословним односима, односу према ближњима и старијима“, као што сте нагласили.

У тим категоријама треба вредновати (не)успех веронауке, а не у процентима неких етичких побољшања. Ако наши научници, радници, политичари почну тако да размишљају, знаћемо да смо на добром путу.

Од изузетне је важности питање које сте поставили, а тиче се односа савременог човека према материјалним добрима. Јасно је да се ово питање директно тиче еколошког проблема. Поменути човек нашег времена, који се остварује као индивидуа, заправо је потрошачка јединка, која све што види конзумира. Тако смо дошли до тачке да смо сву природу потрошили или смо на путу да је непоправљиво разоримо. Православни веронаука инсистира на томе да човек јесте господар природе, али као њен чувар, као њен свештеник. Наш народ је, носећи хришћански дух, увек природи (њивама, биљкама, животињама) приступао са поштовањем и користио њене плодове онолико колико је било потребно за живот. Човек је природу употребљавао, а не злоупотребљавао. Зато је првине својих плодова доносио у Цркву, на сабрање, нешто од тога бисмо користили за Причешће (хлеб, вино, воду), а нешто за заједничке трпезе љубави после Литургије. То је био одговоран, евхаристијски однос према природи. Томе учимо децу, да чувају земљу Божју, да је оставе здраву и својим потомцима. На томе треба да радимо сви, не само теолози.“