Tri autobusa parkirana ispred centra za kulturu, sa uključenim motorima, čekaju da krenu. Sat pokazuje oko 15 časova. Ljudi se okupljaju u grupama, tiho razgovaraju, pogledima proveravaju ko je stigao, a ko još kasni. Nema mnogo spontanosti u tom okupljanju — više liči na obavezu nego na izbor.
U tim autobusima ne sede samo članovi jedne političke stranke. Tu su zaposleni na određeno vreme, oni koji još uvek „nisu sigurni“. Tu su i oni čiji su članovi porodice zaposleni u javnim preduzećima — supruge, deca, rođaci. Čistačice iz komunalnog, spremačice iz škola, nastavnici koji ne žele da se zameraju, svi oni koji osećaju da je njihova egzistencija na neki način povezana sa tim spiskovima koji kruže.
Spiskovi, često nevidljivi za javnost, ali vrlo konkretni za one koji su na njima. Prave ih direktori, ali ne samo oni — u toj mreži učestvuju i predsednici sindikata, ljudi koji bi po svojoj ulozi trebalo da štite radnike, a ne da ih usmeravaju. Granica između lojalnosti i pritiska postaje nejasna.
Odredište je miting u Štark Areni. Tamo će govoriti Aleksandar Vučić, a masa će, bar na prvi pogled, izgledati kao izraz podrške. Međutim, pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije koliko je ljudi došlo, već zašto su došli.
Da li su shvatili poruku? Još važnije — da li su je zapamtili?
U takvim situacijama, poruke nisu uvek izgovorene. One se podrazumevaju. One su u organizovanom prevozu, u očekivanju prisustva, u neizrečenoj obavezi. I možda najvažnije pitanje nije političko, već lično: gde prestaje izbor, a počinje pritisak?
Jer na kraju, neko zaista plaća taj prevoz — ali cena nije samo u novcu.
Najnoviji komentari