Пре пола века у свету је већина становника живела у селима, док је данас тај однос село – град на глобалном нивоу 47 према 53 процената. Урбанизацијом се број становника на селу убрзано смањује. Посебно је ово изражено у Европи где градови нуде повољне услове за живот , а млади са села стичу образовање са којим је могуће наћи посао у градовима. У Србији одумире свако четврто село од укупно 4700, у селима је преко 200000 напуштених кућа, од којих се за 50000 не зна који су им власници. Демографски подаци у Србији за 2020. годину су поразни – 115000 умрлих и 61000 рођених, а 2021. године је 75000 више умрлих него рођених.

У најави је расписивање конкурса Министарства за бригу о селу, на коме ће бесповратно бити додељено 500 милиона динара за обнављање задруга. Старе задруге добијају 15 милона динара, а нове 7,5 милиона динара.Поред ове акције, влада је покренула и акцију за доделу кућа младим паровима. За сваку кућу је опредељено 1,2 милиона динара, а пар је не може отуђити за 10 година од потписивања уговора. Конкурс траје до 1. новембра ове године. Можда ће надолазећа економска криза, за коју се не може ни претпоставити, колико ће трајати и колики ће бити њен опсег, нивелисати економске односе у друштву у смислу да се поштује онај који ствара нову вредност. Направили смо друштвени, па и економски, културни и тд. миље да су “на цени” “произвођачи магле”. Док нам назови политичари причају како нам је добро, а у ствари добро је само њима, пољопривредни произвођачи на селу, после више деценија надања, одустају од неисплативе производње. Одједном смо се сетили да храна треба да има своју праву цену, али у зло време. Прво, у селима која су напустили млади људи и у којима су остали старци, у селима у којима нема радноактивног становништва, просто речено “нема њиву ко да оре”. Друго, годинама необрађиване и запуштене парцеле треба привести намени, што захтева поприлична средства и велики, рекли бисмо зналачки посао и напоран рад. После само неколико година необрађене њиве се претварају у шикаре и просторе обрасле дивљом купином, дивљом ружом, глогом и багремом. Треће, лоша организација локалних власти и неадекватна расподела и улагања буџетског новца већ неколико деценија уназад, довела је до девастације инфракструктуре по селима, те је до већине парцела у брцко-планинским пределима немогуће доћи, трактором, прикључним машинама, комбајном, па се и не обрађују. Четврто, млади људи који су напустили село ретко се у њега враћају.

Општина Деспотовац је 2011. године имала 23191 становника, процене су да је 2016. године било 21376 становника, а да је 2021. било 19385 становника, с обзиром да се становништво смањује најмање за 1,62 процената годишње (од 2011-2016). У општини се последњих година годишње роди нешто преко стотину новорођенчади , а премине између 400 и 500 људи, а три-четири године уназад између 500 и 600. Тренд одласка у иностранство и у велике градове, како на школовање, тако и “трбухом за крухом”, тј. у потрази за послом, али и бољим условима живота, је све израженији. Према неким проценама између пет и шест хиљада људи је ван земље, на раду у иностранству. Може се, дакле, закључити колико је људи у општини Деспотовац који су активни, пре свега као потрошачи, а од тога свакако мањи број као произвођачи. Са смањењем броја становника и смањењем потрошње, гасе се и затварају радње, трговине и занатске, школе, кафане, фризерски салони…

У сваком случају треба смањити јаз између села и града, те ићи до тога да село поједим категоријама становништва нуди боље услове за живот од услова у граду. Село нуди више простора, здравију животну средину, а инфраструктура мора бити на нивоу градске. Али основна ствар останка на село је да грађанин села мора да има посао ту у селу где живи. Како? Колика је величина фарме од које може да живи породица еквивалентно породици просечних високошколаца из “круга двојке”? Да ли за сва сеоска домаћинства постоји толико земље и да ли сваки грађанин села треба да се бави пољопривредом? Дакле многа су питања на која надлежне институције ове државе треба да дају одговоре и отворено изђу у јавност са информацијом.

Пражњење Србије је најочигледније у селима. Прети нам усуд пусте земље, пропустили смо последњих пола века да живот на селу учинимо привлачним. Идеологија социјализма је радника стављала у први план, а сељак је био остатак капиталистичког елемента у социјализму, дакле умирени непријатељ система кога би се требало онако или овако ослободити. Овог пољопривредника, ратара и сточара властодршци су се сећали у време криза, којих је крајем прошлог и почетком овог века било на претек. Живимо опет године кризе – пандемија ковида-19, енергетска криза која прелази у општу економску кризу. Можда ће бити лакше живети на селу, али да ли ће моћи, да ли ће знати они који су се одвикли? Требало би пре свега урадити неке кључне ствари да се задрже они који још нису отишли, који још увек могу да пронађу макар и ураслу у шикари дедовину, који знају да ходају по тешко проходним пољским путевима, треба их убедити да није животни промашај живети на селу, да ниси мање вредан ако производиш храну за себе и за тржиште, али сви нам говоре супротно. Такозвана елита, министри , универзитетски професори, лекари, шефови државних јавних предузећа, власници крупних фирми, кад би сви они живели по селима одакле су им дедови, а не у београдским вилама, можда би и обичан грађанин села помислио да треба да остане на селу. Читава медијска машинерија нас уверава да се све друго исплати осим производње на селу. Црква ћути бавећи се високим питањима вере и нације, губећи из вида да ускоро неће бити ни вере ни народа. Ретко који епископ, ушушкан у конфор свога звања, се сети и обрати пажњу на проблеме малог човека, између осталих и оних на селу.

Решавање питања села је кључно питање опстанка народа, с обзиром на његове ресурсе. Овим питањем треба да се бави не једно министарство, па нек се оно зове и министарство за село, већ све кључне институције у држави, влада, црква, Академија наука, Универзитети… Право грађанина села на успех треба подржати. Ипак то је превелики залогај за ове наше институције у расулу, ово би подразумевало револуцију мишљења, општих ставова, па после тога и револуцију у другим сегментима живота.

Шта ће с нама бити на послетку, то изгледа само небо зна. Оно само, изгледа и може да реши ову “српску једначину са више непознатих”, неће ни такозвана “српска елита”, не могу ни грађани села.