Пише Симић Т.

“Не, нећу се вратити…”Давно, вероватно у време средње школе, у својој манији куповања књига, мислећи да је сва памет овога света скућена између две корице, дошао сам до БИГЗ-ове књижице “Кад су цветале тикве”. Моју пажњу у књижари је привукао дизајн књиге – зелене корице са фотографијом руке у боксерској рукавици. Кад сам почео да је читам, више није било стајања, прочитао сам је у једном даху одлажући све своје друге обавезе. Штиво је било другачије од наше школске лектире, писано помало бунтовнички, са упливом неких “забрањених тема”. Тога није било у школском програму, учили су нас да књижевност мора и треба да буде пристојна, лепа и фина и да ми треба да будемо пристојни… Много година касније сам схватио да светом, како глобалним, тако и нашим “локалним селом” управљају људи који нису прочитали ни реч из класичне књижевности, а нису чули ни за Драгослава Михајловића.

Пошто сам се упознао са Љубом Врапчетом и његовом “причом из душе” , ишао сам даље, читао “Петрију” , Чизмаше” приповетке… Читајући неког, временом се питате, ко је тај човек који тако размишња и пише. Сазнао сам многе ствари о Михајловићу. Да бисте разумели људе морате о њима да знате много тога, а никад није могуће сазнати све. Гледао сам документарце у којима је говорио о свом животу. Иначе, Михаиловић је био “наш комшија”, рођени Ћипричанин, и савременик и школски друг Гордане Јовановић и Милана Шикање у Ћипријској гимназији која је у то време била изузетно цењена. Професор Гоца Јовановић је увек са пуно емоција говорила како о Милану Шикањи, тако и о Драгославу Михајловићу. Њихови сусрети у Деспотовцу су били увек срдачни.

Роман “Петријин венац” је издао 1975. године, а по њему је 1980. снимљен филм. У овом филму Петрију је глумила Мирјана Карановић, којој је ово била прва улога, а Мису легендарни Драган Максимовић. Улогу наратора – старе Петрије је имала Даринка Живковић. Инспирација писцу за лик Петрије је била Милена Стефановић из Равне Реке. Ово дело ће вероватно у српској књижевности бити препознатљиво не само по аутентичној теми, већ и по сачуваном народном говору. У школи су нас увек учили да не говоримо тим “некњижевним језиком”, а Михајловић је тај народни ресавски говор увео у књижевност и то на велика врата!

Писца сам први пут уживо срео на Данима српскога духовног преображења, када је отворио Дане. Сада не могу да тачно кажем који су то по реду били Дани, али сам сигуран да његова беседа изговорена у Манасији, може и треба да уђе у антологију српског беседништва свих времена. Верујем да се налази у архиви Дана српскога духовног преображења.

Други сусрет са писцем је књижевно вече у сали Ћупријске музичке школе. Говорили су професори Софија Милорадовић и Мило Ломпар. Писац је говорио о себи, о свом животу и свом делу.

Телевизијска серија “Чизмаши”, снимљена по роману за који је Михајловић 1983. године добио Нинову награду, појавила се 2015. године. Делом је снимана и на територији наше општине. Последње три деценије пише документарно – публицистичку прозу “Голи оток” на коме је и сам био. По томе се може упоредити са великим руским писцем Александром Солжењицином.

Јуче сам прочитао вест да се Драгослав Михаиловић, писац и академик, преселио тамо где су живот и књижевност једно…Нема писца у српској књижевности после Константина Филозофа, писца Житија Деспота Стефана, који је писао на овим просторима и о овим просторима. Михајловић је писао о “малом човеку” из Сењског Рудника и Ћуприје, о мукама свакодневним, о ситним радостима, о животу који пролази. “Човек ти је така живина – све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави…”, каже Михаиловић кроз уста Петрије Ђорђевић. Нека му је вечна слава!