4.

Тог раног фебруарског јутра мали Мишко је лагано провукао канап кроз отвор прозорчића старе куће. Још је падао први снег. Капа црвене тикве сакривене испод тог снега пала је доле. Мале сенице одлетеше у трену до првих грана старе јабуке пуне снега. Тужним цвркутом молиле су за помоћ једној од њих. Остала је заробљена испод црвеног поклопца. Неке од њих, најхрабрије, кљуном су кљуцале замрзнуту тикву, а промрзлим танким ножицама и крилима чистиле су снег. Али, помоћи није било.

*****

На другом крају, нешто касније, Бане је ногама газио снег поред куће приближавајући се клопци за птице. Стигавши до ње, најпре погледа лево и десно – никога није било. Онда десном руком вешто стисну горњи део капе црвене тикве. Мало се најежи осетивши хладан снег на голим рукама. Ношен ветром, снежни вихор у трену протутња поред његовог лица. Затреперивши очима, Бане се мало трже, помисливши да је већ дуго на снегу. Сребрне звездице лагано су му падале по коси. Као да није осећао, идаље је желео да види шта се крије испод поклопца тикве у снегу. Тихо, као дух, за који милиметар подигао је поклопац, а онда је још тише лагано увлачио прст по прст док није увукао целу ручицу. Јак бол у горњем делу руке натерао га је да за који тренутак одустане од лова на сенице. Хитро је извукао руку напоље. 

Сада је био сигуран – птичица је унутра, у клопци. Подигао је главу према прозору. Хтео је нешто рећи, али иза замагљених прозора то нико не би ни видео ни чуо. Тешко је гледао кроз маглу нападалог снега по трепавицама. 

Наноси снега на углу старе куће расли су из часа у час. Бане је још клечао поред црвеног поклопца, а мраз му је оштро штипао образе. Дрхтећи од хладноће, покушао је још једном и, био је боље среће. Шћућурена мала сеница нашла се у његовој руци. Уставши, хитро је појурио право у кућу да се огреје крај ватре старог шпорета. 

Ласта и Мишко пожурише му у сусрет. Бане је малу сеницу држао у руци. Прошао је прстићем по њеној шареној главици, а она се мало загрцну жмиркајући уплашено својим ситним очима. 

Браћа су је нетремице гледала. Зачас се договорише да је нахране. Један убрзо донесе мрвице хлеба и постави их поред шпорета. Бане јој руком приближи кљун мрвицама, али она их није хтела. Само је идаље уплашено жмиркала окицама. Браћа се немо погледаше питајући се шта даље да раде. Неко предложи да је спусте поред шпорета, јер ће тада можда хтети да једе. Сви се углас сложише. Бане лагано отвори шаку леве руке. Истог трена птичица одлете право увис, ударивши у таваницу, а онда паде на под. Застаде мало отворивши широм кљун, као да је хтела нешто рећи. Погледом је лутала. Угледавши светлост дана кроз стакло једног од малих прозора… Бане поново хтеде… била му је на дохват руке…она, узлетевши, удари у стакло и уз туп ударац поново паде на под. Жути мачор који је дотле мирно спавао на кревету, брзо је увидео шта се дешава у кући и муњевитом брзином појурио у том правцу. Неко од деце преплашено повика: ,,Пази, мачка!“, а птичица, срећом још једном, мада с муком, узлете ка прозору. Ногама је гребла замагљено стакло. И Бане појури ка прозору за птицом и успе да је ухвати врховима прстију. Осетивши у својој руци страховито лупање њеног малог срца, схвати својом дечјом главицом да је то жал за слободом. 

Неко му предложи да је пусте свом јату, својим сестрицама. Раде одлучно отвори прозор, а Бане још једном тужно погледа малу сеницу и њене црне очи које су трептале, а затим је нежно помилова по глави, широм отвори шаку десне руке. Птичица уз кратки цвркут нестаде вани, ношена јаким ветром. 

Снег је лагано покривао и последњи део црвене клопке. Полако је нестајала у дубоком снегу, ту, баш поред старе куће, чекајући сунце. 

Ватра је тихо горела у црном шпорету мале собе. Бане је, дубоко замишљен, грејао руке изнад гараве плоче. Питао се где ли је сада, по оваквом кијамету, она мала сеница коју је малопре имао у својој руци. Ваљда ће, једног јутра пре пролећа, поново доћи до његовог прозора да је види. Тада ће је лепо нахранити. У другом делу собе, Мишко и Ласта су се, уз весели жагор, договарали о градњи кућице од талусака. Рада је лагано брисала дрвени сточић који је стајао поред прозора до пута. 

Северни ветар је све јаче дувао стварајући велике наносе снега. Гране нежног чемпреса немоћно су се савијале на доле. Здравко пажљиво отвори вратанца црног шпорета. Пламени језичци на тренутак обасјаше собу, а он на брзину убаци туце талусака унутра и хитро затвори гарава вратанца. ,, Опасна је ово зима“, тихо рече за себе, ,, далеко је пролеће“.

*****