3.

         Ветар је, те дуге ноћи, јесење лишће одувао тик уз малену дрвену ограду крај старе куће. Још од раног јутра, од изласка сунца, испод старог дуда раздрагана деца вриштала су од среће  радујући се новом, топлом, јесењем дану. Голим рукама би сакупљала жуто лишће, а затим би га бацала једна другој по коси.

Мали Мишко ваљао се у заносу по ћилиму од опалог лишћа изазивајући дивљење остале деце. Јесењи дан је лагано текао уз игру и полако му се ближио крај. Сунце се нечујно спуштало иза брда смешећи се успут дечјој игри и њиховој срећи, обећавши им да ће их сутрадан, рано ујутру, већ првим зрацима опет помиловати по коси и опет уживати у њиховој игри.

Мали Ласта је тужно стајао са стране. Са зебњом је очекивао сутрашњи дан. Дубоко у себи мислио је о нечем новом – о првом сусрету са школом. ,,Школа, шта је то?“, питао се иако су му пуно причали о школи и лепоти у њој.

Ноћ је увелико прекривала Плави брежуљак, окићен гранама са жутим лишћем. Несташни тихи ветрић нечујно је пиркао прошавши кроз прозор старе куће, нежно милујући тек упаљену лампу на дрвеном сточићу крај прозора. Око петролејке деца озарена лица причала су своју бајку у смирај јесењег дана.

*****

Жељно сусрета са несташном децом, сунце порани тог дана. Прошавши кроз стакла малих прозора, већ својим првим зрацима нежно је миловало по коси уснулу децу у својим креветима позивајући их тако на нову игру, док су се она лукаво окретала у кревету, час на једну, час на другу страну, још увек у дубоким сновима.

Али, за малог Ласту није више било времена за лешкарење. Морао је што пре стати на ноге јер је за њега то био важан дан.

,, Хајде, сине, устани!“, лагано и сетно позва га Рада помиловавши га по коси, мокрој од спавања. ,,Знаш, сине, данас је за тебе велики дан. Треба видети школу, као и другове. Учитељица једва чека да те види. Данас треба да обучеш и ново одело“.

Чувши мамине речи, Ласта се још мало промешкољи по топлом кревету. Хтеде да се још једном окрене на другу страну и покрије топлим ћебетом, а онда реши да полако отвори очи. Најпре угледа мајку која је чекала поред кревета. Онда баци тужан поглед на браћу која су још увек спавала. ,, Свеједно“, помисли, протегну ручице и за тили час устаде. Времена за дангубљење више није било. Са скривеним осмехом на лицу брзо обуче нове панталоне, а затим и нову кошуљу са плавим цветићима, беспрекорно плавим, као што је било и небо тога јутра. Поносан на свој изглед, на брзину поједе мало парче хлеба, намазано пекмезом од шљива. Рада га замишљено још једном помилова по косици. Плашећи се да не закасне, на брзину је обукла своју реклу за посебне прилике.

Мали Ласта је с нестрпљењем чекао трнутак поласка и први сусрет са школом. Својим округлим, ситним, црним очима тражио је мајчин поглед. Приметивши то,  она се мало загрцну. Није могла ни речи да изусти јер је и сама стрепила од тог великог чина који их је обоје чекао. Питала се да ли ће мали Ласта све то добро поднети, или ће се, не дај боже, обрукати; шта ли ће рећи друга деца и њихове мајке. Најзад му одлучно пружи руку и тихо рече: ,, Сине, сада треба да кренемо. Дуг је пут до школе. Знам да ћеш бити храбар, зар не?!“ Уместо одговора, мали Ласта је у тренутку стегао мајчину руку и кренуо.

Браћа су се знатижељно придизала по топлим креветима и тужним погледима их испраћала све до излазних врата куће. Затим, уставши сасвим из својих кревета, пратила су их погледом кроз стакло малог кућног прозора, све док им  нису нестали из видика.

Рада и Ласта су се лагано спуштали низ брег поред малих белих сеоских кућа, све док не зачуше тихи жубор потока. Вода је лагано текла у неповрат кријући се често иза густог шибља и сувог лишћа, опалог са врхова високих топола на обали. Мајка и син прелазише опрезно дрвеним мостом преко потока, а онда, изненада, Ласата застаде, за часак испустивши мајчину руку. На коленима, на брзину погледа кроз отворе између дебелих дасака на мосту и угледа јато ситних риба које су лепршале бистром водом и, заједно са њом, пловиле на север. Убрзо су наставили пут поред сеоских кућа окречених у бело, са малим дрвеним прозорима, окренутим ка путу. Иза њихових стакала назирале су се кратке завесе са заносним мотивима, а са спољне стране били су украшени цвећем боје јесени, које је нежно треперило на тихом јутарњем ветрићу. Убрзо, Ласта у даљини угледа белу зграду школе са низом лепо поређаних прозора чија су се стакла пресијавала на јутарњем сунцу.

,, Видиш, сине, оно тамо је твоја школа“, потврди му Рада, ,,а улаз је са друге стране“.

*****

Дрвена капија била је широм отворена. Ласта, у пролазу, баци поглед на кредом исписана слова по њој. Хтеде нешто да упита, али се предомисли. Чврсто држећи мајчину руку, први пут је, лагано, ушао у школско двориште. Прво што му је привукло пажњу била је граја деце која су се играла опалим лишћем испод грана старе липе. У другом делу дворишта, на обележеном игралишту, играла су се деца из виших разреда школе гуменом лоптом. Корак по корак, стигао је до високих степеница које су водиле до улазних врата школе. Ту су деца немо држала своје мајке за руке очекујући улаз код учитељице и први сусрет са њом. Рада се нешто распитивала код младе жене која је нежно миловала по коси девојчицу са плавим шишкицама. Девојчица је замишљено гледала на доле. Одједном је подигла главу и плавим очима благо погледала придошлице. Имала је жућкасте пегице на руменим образима. Убрзо је поново оборила поглед прекрстивши малене руке на шареној хаљиници која јој је падала чак до ципелица.

Преподневно сунце неодољиво је гледало дечицу. Приближивши им се сасвим близу, миловало је по коси једно по једно. Њима је то сасвим пријало. Мислима су лутала некуд далеко, до веселог цвркута птица и поља пуних цвећа.

*****

Тоша широм отвори велика дрвена, улазна врата школе. Сви погледи се одједном уперише у том правцу.

,, Изволите ући!“, позва Тоша све присутне и тихо, без даљег говорења, поведе дечицу за руке.

Ниског раста и проседе косе која му је једним делом падала преко чела кријући му светлосмеђе очи на округлом лицу, са танким штуцаним брковима испод повијеног носа, Тоша је деловао строго. Стајао је тачно испод велике усамљене слике на зиду дугог ходника. Мајкама са децом прстом је показивао правац кретања до самог краја ходника и отворених врата учионице. Тачно преко пута учионице на крају ходника, лево, био је отворен лепо уређени салон за учитеље, из кога је тог јутра мамио мирис тек припремљеног јела.

А онда, појавила се она. Била је то дуго очекивана учитељица. Стајала је тачно испред отворених врата салона. Имала је сребрнкасту косу, фино очешљану на горе и крупне плаве очи испод стакала великих наочара. Гледала је свако дете понаособ, а на танким бледим уснама једва се назирао благи осмех. Мало затим, из дугог реда деце нежним покретом руке издвојила је у страну двојицу дечака, а онда збуњеној деци прстом показала мали дрвени сточић поред зида, на коме је стајала стаклена чинијица. Својом руком нежно је пружила збуњеној деци по кашичицу меда осећајући у својој души лупање њихових малих срца. Прилазећи што ближе њиховим руменим обрашчићима, са пуно емоција шапнула је, више као за себе: ,, Добро ми дошли, мали моји! Љуби вас баба Рада!“, додирујући притом њихове плаве косице. Затим их је рукама обгрлила око струка и испратила до клупа простране учионице.

Обасјани јутарњим сунцем, седели су тако једни поред других у великим дрвеним клупама поред високих прозора који су гледали на пут ка селу.

*****

На слици: Ученици и учитељи школе у селу Јасенову шездесетих година двадесетог века.