2.
Касна суморна јесен. Ресава надошла, носећи успут гомиле шибља и трулежи. Киша је данима падала по врховима Бељанице. Врхови топола поред воде, као да су пркосили надошлој Ресави, досежући скоро до неба. Заједно са ударима ветра стварали су сабласан шум од којег се јежила кожа.Мало јато залуталих птица уплашено се крило у тим крошњама и болним криком изражавало незадовољство према надошлој Ресави.
Недалеко, на малом брду, у густом шипражју, ћутала је, препуштена сама себи, стара воденица. Чекајући мноштво света и своје верне помејаре, сада је, овако потопљена, губила наду.
Мало стадо оваца лутало је поред воде, тражећи зелену траву које више није било. Јесен је жутим лишћем окитила сваки грм.
За време топлих летњих дана, када ниво воде сасвим опадне и када се плаветнило неба распростре свуда унаоколо, та стада су лагано прелазила на другу страну реке преко воде. Заједно са њима, исто су радила и раздрагана деца босих ногу, газећи кроз воду преко ситних каменчића различитих боја. Тада би им јата лепршавих, малих риба голицала босе ноге, а они би се, вриштећи од среће, трудили да их ухвате. Међутим, заводљиве рибице би лукаво и нечујно одлепршале даље низ реку. Уживајући у њиховој игри, топло сунце их је миловало по коси. Деца би се често, ловећи рибице, оклизнула о глатко камење у води и упадала у бистру Ресаву. По изласку из воде, у џепчићима својих кратких панталона налазили би по коју залуталу рибицу. Срећни због играња у води, своју мокру одећу сушили би на врелом сунцу, окачену о жбуње. Неретко се дешавало да тако остану без неког комада одеће, јер су се овце често прикрадале да пробају да ли је одело укусно. Након игре, дуго би шетали сенком великих топола поред воде, слушајући заносно крекетање жаба из шипражја поред обале. Затим би организовали велико такмичење међу собом у бацању облих каменчића низ воду. То би трајало све до заласка сунца, када би их високе тополе прекриле сенком. Тада би се сви враћали својим кућама, истим путем преко воде, заједно са овцама. Али, дешавало се да понеку овцу вода чврсто ухвати у свој загрљај и понесе својим путем.У таквим ситуацијама, Здравко би их, пливајући у дубокој води, усмеравао ка другој обали, ка ниским гранама сабласних топола.

,, Боже, ово треба да видим“, очи малог дечака засветлеше пуним сјајем, ,,па, ово нисам никада видео! Толико воде која сабласно хучи испод старе воденице!“
Овце су блејале. Зима је била ту негде, близу, само што се није појавила.
Здравко, као да се у себи нешто предомишљао, нежно погледа дечака право у очи, а онда му пружи свој штап који је купио на једном од давних вашара.
Збуњен тим чином, мали Ласта се замишљено загледа у дрвени штап са лепим рукохватом, не разумевши сасвим очеве речи које су му још одзвањале у ушима: ,, Не иди близу реке! Може ти штап пасти у воду, а онда… ја одох горе до воденице да видим… вратићу се брзо. Сачекај ту, далеко од воде!“ Мало затим, Здравко је сасвим нестао. Скривало га је високо шипражје на брду. Ласта се питао како, као да се бојао. А онда, лагано и обазриво поче прилазити води.
Ресава је на својим леђима носила велико стабло врбе. Ласта га збуњено испрати далеко низ воду, до места нестанка из видика. Нечији глас звао га је ка води: ,, Дођи, дођи, ближе…види…“ Сабласан шум воде у ушима дечака претварао се у најлепшу успаванку. Чинило му се да са врхова високих топола допире дивна музика стотину виолина.Очаран, прилазио је све ближе води, одлутавши негде далеко у сновима, на трен заборављајући очеве речи. Истог трена, из малих руку испао му је очев штап, ту, близу, тик поред воде. Тргнувши се из лепог сна, хтеде га дотаћи, али немирни талас лукаве реке понесе штап са собом. Збуњен, тужно је гледао док је штап лагано пловио даље.
,, Боже, шта…очев штап у води…“ Затим потрча по блату који метар поред реке. Желео је што пре доћи до штапа, али то није било лако. Кад помисли да је најбољи тренутак, не губећи више ни трена, скочи у набујалу Ресаву. Река, као да је баш то и чекала, поигра се са дечаком поред воде. Али, као да је и очев штап пожелео такву игру, сакри се за трен у води.
Почела је отворена борба са стихијом. Дечак је најпре кратко плутао по води, а онда је убрзано тонуо, осетивши прљаву воду у устима. Борећи се тако, дисао је све теже, а онда је почео испрекидано да кашље.
Тама се спустила сасвим над реком. Сањао је поново. ,,Издржи још мало!“, неко га је бодрио.
Убрзо затим, штап се још једном појавио у близини, као да је хтео рећи: ,,Па, све ово није игра. Узми ме к себи!“ Би му жао дечкића, па се задржа мало дуже на води. Ласта га зграби у тренутку и прозеблим рукама чврсто га задржа уза се.
И, игра са штапом била је завршена, али не и са Ресавом. Ношен без наде, приближавао се дубоком виру, тамо где је вода за себе стварала вртлоге. Мало затим, уз обалу изронише из воде кончани листови зелене трске, који су пркосили невремену. Последњом надом и хладним рукама Ласта дохвати чаробне листове трске, задржавши се за трен, а водени вртлог га погура на обалу. Ослањајући се рукама о чврсто тло, устајао је веома тешко, баш као да је на леђима носио велико бреме времена. Успевши да се подигне на ноге, кренуо је, незнано куд. Опет је посрнуо, а онда се тешком муком успео наслонити на старо дебло високе тополе. Тачно изнад његове главе, на врху топола, несташне птице међусобно су се свађале, а овце су тужно блејале. Ласта је са сузама у очима дозивао оца тражећи помоћ, али његов слабашни, немоћни глас нестајао је са ветром у даљини.
Здравко се, не слутећи ништа, лагано враћао са овцама дечаку, низ уску литицу, пуну сувог шибља, тик поред надошле Ресаве. Није журио.
На слици: Власта Антић прима признање од Културно-просветне заједнице Србије. На слици су Милун Милорадовић, Љубивоје Ршумовић, Власта Антић и Живорад Ајдачић.