5.

Тог летњег поподнева сунце је још увелико грејало. Врела јара лебдела је маленим
сокаком око трошних кућа. Већина сељана крила се у хладу високих јасенова чекајући
вече.
Тиса, весели дечачић црних очију и насмејана лица, знао је долазити на игру са
децом из другог сокака, чим би попустила пажња његових родитеља.
,, Хеј, Ласта!“, позва Тиса појавивши се ни од куда. Ласта се нечим играо у хладу
испод старе шупе. ,, Хеј, погледај, имам пуно сличица – играчи: Беара, Бобек, Топлак,
Чонч! Погледај сличице од шибица, које имам! Хајде, хоћеш да се играмо? Ово не
можеш одбити, биће забавно!“
Нашавши се у чуду, а очаран лепим сличицама, Ласта одговори: ,, Да, хоћу, врло
радо! Како би било да одемо до Раше? Знаш, он има добре играче“.
Тиса се томе јако обрадовао, али то није показивао. Ипак, на лицу му је заиграо
ведри осмех, јер то је и желео. Желео је срести Рашу, свог вечитог ривала у игри
сличицама.
Раша се тог летњег дана нечим забављао у свом дворишту дивећи се лепоти дана и
птицама које су весело цвркутале у крошњама раскошне липе. Стајао је крај капије која
се налазила до самог пута који је водио изван села пролазећи поред првих зрелих
трешања на крају жита, па крај ниских зелених стабљика кукуруза које су деловале као
морски талас повијајући се на поподневном поветарцу.

Тиса и Ласта потрчаше весело маленим сокаком, у правцу Раше. Табани су им
горели јер су босим ногама трчали по врелој прашини. Тиса се у себи молио да је Раша
код куће. За тили час стигли су тамо. ,, Хеј, Рашо“, позва га Ласта, ,,дођи, морамо о нечем
важном да поразговарамо! Ево, и Тиса жели да те види. Пожури!“
,, Не могу“, одговори Раша, а нешто чудно се крило у његовом гласу, ,,ево, већ
имам некакав посао да обавим, а уз то морам обавезно и лекцију за школу да научим.
Дођите касније. Једва чекам да вас опет видим“.
Раша је био довитљиви, ведри дечачић лукавог погледа; најстарији од све деце у
сокаку. Био је веома спретан у игри сличицама. Бацао их је горе, високо изнад глава
окупљене деце, а затим их оштрим погледом пратио док су падале на земљу. Знајући
колико је Тиси важна игра сличицама, Раша се често претварао да је заузет, како би га
изиграо. Овог пута, као да се предомисли. Лагано се прикраде капији: ,,Шта хоћете? Шта
се десило?“
Тиса се само за тренутак колебао, а онда, желећи да изазове Рашу, показа топку
шарених сличица: ,, Ево, Рашо, погледај! Овог пута имам најбоље сличице. Данима их
сакупљам. Купио сам пуно малих чоколадица код мошу 1 Тасе у задрузи. Хоћеш ли да се

играмо?“
Изненађен Тисиним избором играча, Раша се нашао у чуду. Покушао је још једном
изиграти Тису: ,, Али, ја имам Радаковића, Такача, Прлинчевића…“
Тиса је све време трептао очима. Радаковић… сећао се игара са њим. Изгубио је
тада пуно добрих играча…
,,Знаш, Рашо…“, нешто га је бунило, а осећао је већ и прве капи зноја на челу. Раша
лагано отвори малу дрвену капију испод дебелог хлада липе, оне исте липе испод које су
данима слушали цвркут птица у пролеће и веселе зрикавце у летњим вечерима. Испод
Рашине липе спремали су се за крађу трешања код Ћире, грожђа код Пакоста… Ту су се
причале приче и мале дечје тајне; ту су се и школски задаци писали. Раша би тада
будним оком све проверавао.

Сличице су летеле високо увис изнад њихових малих глава. Тиса их је бацао
највише што је могао, верујући да ће овог пута победити Рашу. За који трен сличице би
пале и …ништа, и ништа! Обе сличице биле су окренуте ликом на доле. Раша је сада био
на потезу. Не трепнувши, бацао је сличице поново увис. Две сличице полетеле су горе и
за тренутак нађоше се на земљи.
Широм отворених очију, Тиса радосно повика: ,,Хеј, Рашо, види! Па то је Чонч!
Моје су!“ Тисина сличица била је окренута ликом нагоре, а Рашина надоле. Као да се
нечег бојао, Тиса брже боље покупи обе сличице и сакри их у џепчић кратких панталона.

Дан је, чинило се, дуго трајао. Нису осећали врелину. Сунце их је нетремице
гледало, чудећи се њиховом заносу у игри сличицама. Као да их је нежно миловало по
коси, док су они, ништа не слутећи, крајичком рукава брисали ознојена чела. Настављали
су игру, а сличице су једнако летеле увис и падале. Тиса је често добијао, али и губио,
као и Раша. Сличице су падале тамо-амо.
Време је кришом пролазило, брига деце обузете игром расла је из часа у час.
Зрикавци у жбунастој огради са друге стране пута, полако су подешавали своје
инструменте, чекајући свој ред за почетак музике, као и долазак тихе вечери. Свици,
скривени испод лишћа, такође су чекали свој трнутак за шетњу после врелог дана.
Ужарена сунчева лопта је неприметно скоро сасвим нестала иза брда. Црвено небо је још
сасвим мало осветљавало једну половину малог брежуљка.
Тиса у свом џепу није више имао нити једну од оних лепих сличица.

Ноћ се сасвим спустила на малени сокак, сакривши тако озарена лица несташне
деце, али не уклони зебњу коју су осећали при повратку кући од честих казни које су их
чекале због дугих игара сличицама. То их је и сада мучило.
За тренутак заборавивши сличице, Тиса је муњевитом брзином нестао у окриљу
ноћи. Са тугом у срцу, хитао је право својој кући. Дубоко у мислима спремао се за
велики реванш, можда сличицама са шибица. Да, тада ће сигурно победити Рашу.