Слободан Стојановић из Миливе код Деспотовца је радио у Француској од 1972. до 1974. и у Швајцарској од 1979. до 2003. године. У иностранство је отишао са супругом, из економских разлога,
да би се у Србију вратили после двадесет и четири године. Два сина са породицама су
остали у Швајцарској.
Швајцарска је уређена земља, са функционалном државом и јаком и реалном привредом.
Али је најлепше код своје куће. Зато не одустаје од борбе да се његова деца врате својој
кући.
„Отишао сам да бих се вратио“, каже Слободан. Био је на челу српског клуба у граду
Херсинау у коме је радио и живео, председник Регионалне заједнице Срба „Сент Гален“, а
оснивач је и Српског културног савеза који обједињује српске клубове у Швајцарској,
чији је био и председник. Био је представник и Савета дијаспоре при амбасади Југославије
у Берну, на Сабору дијаспоре одржаном 1999. године. Организатор је многобројних
хуманитарних акција када је помоћ из дијаспоре стизала у Србију, а и широм српског
националног простора.
Своје вишедеценијско „швајцарско искуство“ жели да подели са својим суседима у
Горњој Ресави.
 „Ми смо изузетно вредан народ, то показујемо као радници широм света, али нам
недостаје добра управа. Као што је немогуће неплатити порез у Швајцарској, тако је и
непојмљиво нетранспарентно трошење буџетског новца, за сваки франак се зна за шта је
потрошен и где ће се уложити. То увећава поверење у власт, Швајцарац плаћа порез као да
одваја средства у неку своју касу, јер зна, сигуран је, да ће тај новац, бити правично
уложен, највећим делом у место где он живи, па мањи део у кантон, а за савезну државу
одлазе најмања средства. Зато су њихови функционери, политичари у служби народа, који
увек имају у виду да народ на поштеним изборима увек може да их смени, те се и труде да
увек раде у служби грађана, па и у сред мандата за многа питања проверавају
рефертендумом вољу грађана. Поштеним изборима и позитивном селекцијом ми бисмо,
као што је случај у Швајцарској, за функционере довели поштене и способне људе, који
би на одговоран начин трошили народне паре. Контролори извршне власти, то јест оних
који троше наш новац, су локалне скупштине и Народна скупштина, у којима већину чине
одборници и представници поднамирени одређеним бенефитима, те нити смеју, нити
имају вољу да постављају незгодна питања министрима и локалним функционерима. И
наравно јавно мњење које креирају слободни медији. У Швајцарској је грађанин светиња,
зато што плаћа порез и од њега живи државни апарат, он је радник, привредник и сељак,
има право и хоће да зна где се троши његов новац, његов труд, снага и време. Зато су они
који распоређују буџетске новце „обични“ људи који долазе на посао јавним превозом или
својим аутомобилом. Код нас чак и локалне функционере возе професионални возачи у
скупим аутомобилима, а све то на рачун пореских обвезника, и гориво, и ауто, и
одржавање аута, и возач! Стиче се утисак да су наши функционери неки много „значајни“
и способни, а швајцарски функционери неспособни… Заправо у Швајцарској су
функционери у служби грађана, фер избори су сито кроз које не пролазе непоштени и
неспособни. Њихова величина је у њиховој сталној вези са грађанима од којих су бирани,
а наши се после ступања на функцију толико издигну и отуђе да више не могу да
препознају сами себе и сами почињу да верују да су богом дани да владају, то јест троше
народне новце, и да су изнад народа од кога су и потекли. Овакав систем је изродио бахате

политичаре, који мисле а тако се и понашају, да кад их грађани доведу на власт, треба да
од нјих зависе, посебно их уважавају и клањају им се… Наравно у Швајцарској све
решавају слободни избори, такви се више не задржавају ни у дворишту општинских
управа, а камоли у кантону.
Држава, то смо ми! Ми грађани који позајмљујемо власт, односно мандат. А ако се
народни представници не понашају у складу са обећаним, треба да врате овлашћења пре
истека мандата. Зар треба трпети бахату неодговорну власт цео мандат?! У нормалним
демократијама ником и не пада на памет да не поштује обећано јер ће бити занавек
избрисан са политичке сцене.
Много може да се научи у овој алпској земљи, рад, ред и одговорност је тамо велика и
једино то доноси бољитак и напредак. Бављење политиком је част и одговорност, а не
начин да се стекне иметак. Зато је императив бављење привредом, науком, културом…Па
се дешава да у Швајцарској многи не знају ко је председник државе или владе, али се зна
ко руководи великим компанијама или ко је ректор универзитета.
Имам утисак да наше „политичке елите“ намерно неће да крену тим путем којим већ више
векова иду уређене европске државе, због својих ситносопственичких интереса, али сам
сигуран да нам нема друге него да друштво уредимо по узору на европске демократије,
иначе нам следи све веће и брже урушавање друштва, привреде и демографски крах.
Али не губим наду. Зато радим башту, градим куће, сигуран сам да ће унучад да се врате у
Србију.
Јер, код своје куће је најбоље.“- каже Слободан.