У време мога детињства, мој родни Деспотовац био је права србијанска
варошица – једна права улица која је ишла, како смо ми то говорили, од старе
поштe, па до Ханског моста; на, рецимо, један километар била је, а и сада је,
бања са извором лековите воде; лево од бање, преко моста на Ресави, води пут
ка манастиру Манасијa. Та једна улица није била ни калдрмисана, а о асфалту
није било ни речи. Обичај је био, а и тога се врло добро сећам, да се свако
вече, у летњим месецима, полива и чисти испред куће.А знате ко је грађане обавештавао о свим важним догађајима? Добошар! Ишао би улицом, ударао у добош и читао или говорио оно што је требалода каже.
У тој једној главној улици – истине ради, морам рећи да је постојало и
неколико бочних сокака – живео је „стари Деспотовац“: трговци, занатлије,
службеници; у њој је била зграда начелства и суд. Деспотовац је био среско
место. Сећам се да је преко пута наше куће била Палигорићева кафана, у
којој су се одржавале забаве, а нешто ниже била је пијаца; то је сада парк.
Четвртак је пијачан дан у Деспотовцу, и тога дана, слободно се може рећи,
пола среза било је у њему. Насред пијаце била је огромна општинска вага на
којој се мерила стока, жито и кукуруз. Вероватно без закидања на мери…
Никада нећу заборавити омиљеног и поштованог доктора Мирослава
Новаковића и његову супругу, госпођу Десу, магистра фармације, која је држала апотеку, једину у срезу; лекове је често давала бесплатно. Савршено се сећам и доктора Чеде, ветеринара, који је дивно свирао виолину. Мој покојни
отац и учитељ Вељић певали су у дуету. Као да сада видим и стару госпођу из
куће Николића како седи испред куће, на клупи, обучена у либаде и са тепелуком на глави. Сећам се и деда Јове, старог деспотовачког радикала, који је увек ишао са шајкачом на глави. Сећам се и једног од мојих учитеља, господина Мике Марјановића, кога су сви звали „бача Мика“. Сећам се и баба Милке Антине, по мужу Анти, чија је унука Милка моја школска другарица и
драга пријатељица. Увек ће ми остати у сећању моја рођака, баба Дара, коју
сам ја, једноставно, звала Дарче или Дарка; код ње сам увек свраћала кад бих
долазила у Деспотовац. Идући главном улицом, и дошавши испред њене куће,
увек ми пред очима излази тетка Николија Шешко, која се тако искрено и лепо
смејала да је било право задовољство слушати је. Такав леп и искрен осмех
имао је још само, бар тако сам све то сачувала у сећању, чика Душко Шикања.
Видите, памте се осмеси, а заборавља се све оно што је супротно томе. И добро је што је тако.
Многих драгих ликова се сећам, и нека ми опросте што их све не могу
поменути, али са највећом љубављу ипак морам да споменем две моје дивне
„деспотовачке“ пријатељице: Милицу Петронијевић и Наду Шикања. Оне су
ми веома важне и драге.
Родила сам се и одрасла у трговачкој породици; моји покојни деда и
отац, а нарочито деда, били су доста патријархални људи, а били су, што је
мене увек чудило, присталице и симпатизери Демократске странке, тако да
сам о Љуби Давидовићу и Милану Гролу сазнала доста и из њихових прича,
али и из Споменице Љубе Давидовића коју смо имали у кући.
Морам ипак рећи да је мама била та од које смо мој брат Димитрије
– сви смо га звали Мита – и ја добили прво образовање; она нас је научила
да читамо; она нас је учила песмама и рецитацијама. У томе је била веома
упорна и истрајна. Све оно што се учи у првим разредима основне школе већ
смо знали и, наравно, није било ни говора да се у школи истичемо или, не дај
Боже, показујемо како нам је на часовима досадно. То нам не би било опроштено, и сигурно би следила казна. То васпитање сада није у моди, али је тадабило. То каже и моја драга учитељица Соња Павличић, а то је истицала и, сада
већ покојна, добра мамина пријатељица, попадија Стана Башановић, са чијим
сам синовима Мирком и Бранком, провела детињство, а и многи други.
У време мог детињства манастир Манасија био је место куда смо, али
не сви, ишли у време великих празника, али чешће у шетњу или на купање у манастирском виру. Манастир је био оронуо, запуштен. Под његовим зидинама,и око њих, брали смо јоргован и љубичице. Било је плавог и белог јоргована.
Тешко ми је да у сада дивно обновљеном манастиру препознам некадашњи.
Срећа што је тако, и ваљда се некадашња времена никада неће поновити.

Професор др Гордана Јовановић
Детаљ из Колекције Одговори, аутора Милоша Јевтића,
новинара Радио Београда