Пише: Томица Симић

Има већ неко време како нам се пред очима одвија процес урушавања свега постојећег, а да то више нису небитне ствари, већ нешто што нам живот чини “онаквим” или “оваквим”, преживљавањем или животном радошћу. После пола века битисања у овој земљи, упознавања и проучавања њене историје и културе, сигуран сам да Србијица може да буде идеално место за живот. Шта онда недостаје?

Овде дозвољавам себи да уђем у сферу политике, делатности која је код нас стављена на стуб срама, између осталог јер се њом баве људи испрљани свакојаким моралним нечистоћама, па за оне друге и нема места за такве послове. Политика је морална или неморална онолико колико је воде морални или неморални људи.

Политика у општини Деспотовац је неморална јер је често воде неморални људи. Појединци и не крију да су “прљави играчи” и да су “спремни на све”, баш зато да одврате све противнике да против њих уђу у политичко блато кога су сами направили и у коме се они боре чак и између себе. Прво, дакле, треба разоткрити и показати народу сву моралну нечистоћу постојеће власти.

По угледу на вишу власт која промовише благостање и локалци су почели да “граде све што се изградити може”, то јест да обећавају све што се обећати може. Из њихових ранијих активности, познато је да се ради о ноторним преварантима који све што раде раде у корист свога џепа иначе не раде. Они чак немају ни срама да после свега што су урадили у само неколико последњих месеци, опет праве одборничку листу и планирају да излазе на изборе и узимају власт. Ваљда ће за четири године, колико планирају да владају, потпуно да раселе општину Деспотовац и припреме је да буде јефтин и лак плен неком страначком тајкуну или мултинационалној компанији. Они ће бити награђени становима, некретнинама и рачунима, наша деца ће бити подстанари по великим градовима и иностранству, а на своја села ће гледати као на забрањену територију.

Ми наравно пред предстојеће изборе треба да заборавимо све њихове гафове и грехове, све њихове лажи и обмане, пошто су се уљудили и продобрили, кад само не бисмо знали шта су до јуче радили и како су се бахатили, помислили бисмо да су идеални. Прво их треба разоткрити. Општинска кеса је проваљена, из ње је исцрпено скоро све. Мангупи-злотвори су тамо оставили само наду, да је не видимо, да у њу не верујемо, да нас уведу у малодушност и меланхолију, да нас увере да су непроменљиви, и да од било каквих покушаја, чак и на изборима треба одустати. А ми кажемо грађанима: ако вам је добро онда НИШТА! Некима од нас наду не могу узети. Нада ће бити оно што ће нас задње напустити.

Суочени смо са изузетно великим смањењем броја становника. Основне четвороразредне школе у два места су затворене пре неколико година. Многе школе имају по једног-два ћака те је питање када ће и у тим селима школско звоно престати да звони. Са гашењем школа, гаси се и село, са гашењем села, умире и општина Деспотовац, земља се празни и нестаје. Ова и претходне владе су немилице улагале у велике градове, која су претворена у места лоша за живот, због брзе изградње станова коју не прати развој инфраструктуре и пратећих садржаја, који урбане средине претварају у хумано место за живот. Србија се празни, а пре свега села и мањи градови. У ова места се не улаже због малих буџета и лоше, рекло би се злочиначке политике владе Србије и локалних власти. Неки од садашњих актера локалне власти “бију” вишедеценујски мандат, али немају срама ни образа да признају да су они криви за сво ово наше пропадање, Они воле да се промовишу, да се снимају и сликају, да нам говоре да су урадили и оно што је други урадио, имају способности, и та њихова способност је за дивљење, да нас обману, преваре и да нам лажно представе наводне успехе и напретке. Ако се осврнемо на прошле године, осим у периоду од две-три године, поједини садашњи властодршци су нон-стоп у власти. А нису криви за константно континуирано пропадање!? Док је општина Деспотовац пропадала они су мењали политичке партије и увећавали приватни капитал до граница које су за обичног граћанина недостићне за хиљаду година.

Да ли им треба веровати? Наставиће са старом праксом, јер они и не знају другачије. Ушли су у неку врсту зависности од власти и свих њених порока, све би дали, и државу и народ, само им не дирај власт и њене бенефите. Одавно су напустили правило “пола-пола”, тј. пола улажем, а пола узимам, сада се узима све или скоро све!

Млади људи препознају лошу намеру ових привремених и надвремених органа. Да не би молили за посао горег од себе, на одређено, да не би имали мању плату од неспособнијег од себе, да не би радили, док се други само воде на платном списаку, одлазе само да не гледају неправду. Довели су нас до уверења да њима чак ни судови и полиција ништа не могу! Да ли су све ставили под контролу?

Млади људи одлазе најчешће у иностранство, у Западну и северну Европу, у уређен привредни и политички систем. Тек када оде ова власт, спознаће се где смо, колико смо задужени, шта је све обећано, изнајмљено и продато од природних богатстава, колико “земље и воде” је остало за нашу децу, децу сваког од нас понаособ.

Београдски пашалук, Србијица смањена до максималног минимума, је почетком 19. века упропаштен од турских дахија, опљачкан, руиниран и расељен. За девет ратних година устанка Србија је толико увећала своје капацитете, људске и материјалне, да Турци 1813. нису могли да се начуде кад су је поново освајали и пљачкали. Треба се, дакле, ослободити ових “савремених дахија, кабадахија, баша и субаша”, Без њих у власти има наде!