Пише: Томица Симић

У прошлости су се момци и девојке упознавали и састајали чувајући стоку у пољу, у шљивару или на сеоским заветинама кад би заиграли у колу.

После распитивања и претходних договора момкова породица би послала девојчиној кући проводаџију, жену или човека обдареног да уме да хвали младожењу у његову породицу као и девојку. Проводаџија је пријатељ или рођак момкове породице и требало је да добије сагласност за долазак на „гледање девојке“. Момак, његови родитељи, а често и проводаџија долазе у младину кућу, попију по коју ракију, па девојка изађе. Ако девојка пристане да се уда за момка, постојао је обичај да момак да девојци огледалце и „марамче“, а она њему марамицу и прстен с руке. Тада се договара када ће бити „белег“-уговор. Некада је на уговору ишао момков отац са својим братом, а касније и момак. Пријатељи се договоре кад ће бити прошевина, шта млада треба да донесе у мираз и шта ће ко тражити за свадбу. Тада у младину кућу долазе свекар, свекрва, момак и још неко из фамилије. Момак девојци даје јабуку и дукат који она одмах ставља око врата. Она њега дарује „башчалуком“, даровима увезаним у мараму- чарапама, рукавицама, пешкиром и другим.

Свадба је обично треће недеље по прошевини, а најчешће с јесени (од Св.Илије) до божићних поклада, односно до почетка поста.

            Испрошену девојку посећује свекрва и носи јој дарове. Девојка спрема своје дарове чиме ће даривати младожењу, свекра, свекрву и друге укућане. Младожењине сватове на свадбу позива његов отац, а девојчине њен брат. На недељу дана пре свадбе, са буклијом коју свекрва окити венцем од цвећа и даром (пешкиром, чарапама и др.) свекар одлази да позива на свадбу. Прво се зове стари сват, затим кум, девер и остали. Званице оките буклију даром, а она не сме да остане без ракије, већ се стално допуњава. Девојчини сватови се позивају бардаком који се не кити даровима већ само венцем од цвећа (рузмарином).

Најзначајнији гост на свадби је стари сват – старојка, обично младожењин ујак. Он се о свему старао и заповедао, о поласку по младу, да гости буду добро, о послужењу, о обичају „мирења“ међу пријатељима, даровању, довођењу младе у момкову кућу, „частовима“, „саборнику“ итд. Кум на свадби је крштени кум момка. Девер је младожењин брат од стрица или ујака-„ручни девер“. Девер са младине стране је њен брат. Ручни девер је младу даривао венчићем од жутог смиља, које јој је пришивао са десне стране, а она њега са два пешкира. У Јеловцу је војвода (младожењин зет) изобичајен а његова задужења је делимично преузео чауш. Он је збијао шале. Некада је војвода управљао воловским колима или колима са упрегнутим коњима, на којима су  седели свекар и свекрва, а по повратку млада и младожења.

Стари сват, кум и младожења имају на свадби своје момке – обично по двојицу или по једног. Један момак носи барјак на који се ставља звонце – „медењче“, а други окићени бардак.

Учесници на свадби са момкове стране су „сватови“, а са девојачке „гости“.

Припреме за свадбу почињу неколико дана раније. У кућу домаћина долазе „ачије“ (послужитељи)- суседи и рођаци који ће помоћи у пословима поспремања, чишћења, уређивања и печења бравова, спремања хране, кићења куће, вратију, капије…

У петак, пред венчање, девојка из младожењине фамилије приспела за удају прави „мутаву проју“. Док носи воду, меси хлеб и док се проја пече, девојка ћути. Мутаву проју ломе над синијом (ниским столом) младенци са девојкама, младожењским момцима и девером кад се врате са венчања. У момковој кући меси се у суботу саборник – колач кога праве три девојке на дан пре свадбе од киселог теста. На средини колача пободе се ракљасто дрво на чијем је врху јабука. Кад се доведе млада, саборник се стави на сто испред старог свата, а сватови на њега стављају новац кога стари сват даје млади. Свадба се  завршава,“растура“ када стари сват одигра „шарено коло“ са младенцима носећи у руци саборник. Кад се заврши коло, стари сват ломи саборник над главама младенаца. Сви желе да добију део колача-саборника. Кићена ракљаста грана се ставља на родно дрво да младенци имају пород. Свадба се одржава недељом. Код младожењине куће сватови се састају у суботу увече. По младу се креће у недељу  рано ујутру. Пре поласка пију се три ракије, пали се свећа, крсте се и ватра се пали у ћерамиду а не у кадионицу. Кад се испије здравица за младу, крећу младожења, стари сват,кум, девер, родитељи и остали сватови.Некада је прво ишао младожења са младожењским момцима, за њима стари сват, кум, свирачи и остали сватови. На крају је ишао војвода са запрегом на којој су свекар и свекрва. Данас се за младу иде аутомобилима.

Пред сватове испред младине куће излази домаћин. Сватови се не пуштају у двориште док не погоде „јабуку“ прикачену на врх високе мотке причвршћене за окићену капију. Јабуку гађа војвода или неко други ко је добар стрелац. Девојке оките момке цвећем које ови плаћају новцем. После поздрава са сватовима, домаћин седа за сто до њега „пријатељ“- младожењин отац, старојко, кум и други сватови. Кад попију две ракије, свкрва доноси погачу, сир и ракију и ставља на сто пред пријатеља. Свекар покрива погачу новцем све док пријатељ не каже „доста“. Новац узима свекрва. Погачу ломе пријатељи, старојко и кум. После обичаја „мира“ пије се „трећа ракија“, и стари сват тражи да се изведе млада. Младу изводи њен брат кога она дарује пешкиром и кошуљом и предаје је „ручном деверу“. Када преузме младу, „ручни девер“ је дарује венчићем од смиља, а она њега пешкиром који му ставља на десно раме.

Док се обави обичај мирења, младожењски момци хватају петла у дворишту младиног оца. Петао се користи за кување чорбе за пођане у понедељак.

Младина мајка са рођаком товари на кола „дарове“- ћилиме, черге, одело, сандук за одело и друго.

Сватови су са младом ишли на венчање у цркву или одмах младожењиној кући, док се обред венчања уз присуство старог свата, кума и родитеља обављао касније. Касније, кад су сви сватови аутомобилима брзо могли да стигну до цркве у селу или у манастир  Манасију, венчање се обављало после прошње. После 1945.године обавезно је било и грађанско венчање у месној канцеларији.

После венчања младожења, млада и сватови одлазе младожењиној кући. На улазу у кућу се пије здравица за Св. Тројицу, старог свата, кума и др. Млади дају мало дете, „накоњче“, она га три пута зањише, пољуби и да младожењи који исто то уради. Дете дарују. Свекрва даје млади сито са житом, киту цвећа и „освојак“ вуне. Млада баца жито међу сватове, цвеће међу девојке, а сито и вуну на кров куће. Сито треба да остане на крову да би млада остала у кући.

Свекрва на улазу у кућу дарује младу флашом вина и погачом, на којој су со и лук. Некада, када млада уђе у кућу, седа свекрви у крило поред огњишта, а ачике (послужитељке) бацају воду испод свекрвине столице. Млада дарује свекра и свекрву чарапама.

Сватови седају за сто, испију три здравице (ракије), а стари сват нареди да се донесе храна.Прво се једе оно што је спремио газда, а потом „частови“. Стари сват нареди момцима да донесу „частове“- печену прасад, погаче, сир, ракију и др. које су донели сватови. Од прасади, које су сватови оставили у подрум, подрумџија сече „до везе“ тј. доњи део печенке, другог дана се секу груди, док плећке и глава остају газди. Младенци, девер и младожењски момци у другој соби једу мутаву проју.

После ручка одигра се коло које поведе младожења. Весеље се наставља уз песму и игру.

Другог дана кад устане млада, иду младожења, млада, свекар и свекрва са музиком код старог свата.Тамо пију три ракије па са њим зову кума, девера и војводу. Долазе гости са младожењине стране. Служи се храна, прво што је газда припремио, а послесе износе „частови“. Руча се уз игру и песму и чекају се “пођани“- гости са младине стране.

Пођани се првог дана окупљају код младине куће. Они тамо носе „частове“- погачу, пиће, сир и печену кокош. После одласка младе они се разилазе, а сутрадан око подне долазе младожењиној кући. Ту су младини родитељи и родбина. Они сада не носе „частове“.

Игра и песма трају до мрака. Свадба се завршава када стари сват и младенци одиграју „шарено коло“ и када се разломи саборник. Трећег дана се госте ачије. Данас свадба траје један дан. Најчешће је недељом. Многи обичаји су задржани, неки су се изгубили, а неки су измењени у новим околностима. Улога проводаџије више не постоји. Свадбе се праве у јесен, али и током пролећа и лета. Поред венчања у цркви обевезна је „регистрација“(венчање) у „општини“ тј. у месној канцеларији. По младу се иде аутомобилима. „Частови“ више не постоје, а гости доносе поклоне – ствари и новац. Број гостију је много већи, а ручак се обавља у шатору који се монтира у дворишту домаћина, у сали Дома културе или у неком ресторану ван села (у Деспотовцу, Стењевцу и другде).Ручак почиње поподне, а весеље траје до касно у ноћ, а често и до ујутру. На крају ручка се обавезно сервира  младеначка торта.

На фотографији: Свадба Милутина Радовановића и Загорке у Стењевцу у јесен 1949. године. До младожење је његов отац Милош, а до младе седи младожењина мајка Злата. Фотографију је снимио фотограф по надимку Ћаза из Стењевца.