Била је Велика субота 21. априла 1984. године. Љубиша је на послу, а отац и мајка су у Дивљаковцу. Ја сам кући, кувам сапун од масноће. Радмило Мандрдин је дошо да ми помогне да исипам сапун. Љубиша је оставио одело да га оперем, ставила сам га у котао где је био сапун. Симка Мандрдина је дошла, али неће у кућу. Зовем је на кафу, уђем у кућу, ставим воду за три кафе, за Симку, за Љубишу и за мене. Љубиша треба да дође да истањира њиву, после слабе кише, јер је земља била тврда. После тањирања требало је да уредимо и испечемо јагње и да га сутра однесемо код наше ћерке Гоце, јер је нашем унуку Колету први рођендан. Било је око један сат после подне.

Симка је чула за несрећу у јами, Рада Ђадина која је ишла на гробље јој је рекла. Служим ракију Симки, она је некако чудна, питам је:

“Шта се десило?”

“Прича Рада Ђадина да је у јами изгинуо неки народ.”

“И мој Љубиша је на послу!” – као да ме нешто пресече…

Видим, путем иде човек без капе, улази на капију, у двориште – Жарко из Стрмостена. Он је Љубишин теча. Дошао је до пола степеништа:

“Сине, Радо, не знам шта да ти кажем!”

“Сигурно је Љубиша погинуо?”

“Наш Мома, из Стрмостена је погинуо” .

“Надам се да Љубиша дође београдским аутобусом који иде за Пећину…”

Зовем Жарка да пије кафу.

“Мани се Радо кафе!”

Устадоше и Симка и Жарко и пођоше.

Плачем. Запомажем. Миле Тодосијевић ми је понудио да одвезе Жарка и мене у Водну.

У Водни, на мосту испред јаме Јеловац, скупило се много народа, на мосту је постављена препрека да се не иде према јами Стрмостен. Одемо на главну капију. Видим Драгослава Зариног и Веру; видим Милета Ропса из Стењевца… На платоу испред зграде управе се сакупио народ, чује се плач, кукњава,… Нека жена из Сладаје запомаже: “Вељо, сине, зашто те мајка пробудила кад ниси требао да идеш на посао…”

Видим Наду Бјелић, знам је, радила је са мојом Загом, зовем је:

“Има ли неко жив?”

“Шта да ти кажем, шта је ушло, није изашло!”

Са Милетом Ропсом идемо у мотел, зовемо Миру, сестру његову, да зове моју ћерку Гордану у Параћин. Загорка, Гордана и зет Мића су били у Параћину у куповини, јер је нашем унуку, Гоцином сину Колету, сутра први рођендан. Кад су чули, аутом су одмах дошли до Јеловца.

Сутрадан 22. априла, аутом нас је у Водну одвезао Миљко Марјановић. Ковчези су постављени у “Прозивници”, у управној згради рудника Водна. Ковчези су у два реда. Зага, Гоца и ја смо виделе покојног Љубишу… Одвезу нас у Ресавицу у дом културе на комеморацију. Кад смо се вратили у Водну, ковчези су били постављени на плато поред мотела. Камионима су тада покојнике превезли до села. Покојног Љубишу су довезли тога дана кући у Јеловац.

Сахрана је била сутрадан 23. априла.

Тако ти се живот промени за један дан… Нема више тањирања, нема славља, ковачка радионица је празна, не долази више београдским аутобусом који увек стане испред куће. Кућа је празна…

Од тада је прошло 39 година… A мене пред сваки Ускрс, на Велику суботу, око подне, нешто пресече, исто онако као кад ми је Симка рекла за несрећу и кад сам посумњала да је Љубиша погинуо.

/По казивању Раде Миленковић/.