Крај 2019. године донео је свету нешто што је његова историја познавала, али што је тај
исти свет заборавио са уверењем „не, то више никада неће да нам се догоди“. Реч је, свакако, о
пандемији изазваној вирусом КОВИД 19. Нажалост, милиони људи широм света, суочили су се са
вирусом на најдиректнији и најсуровији начин. Смрт је постала толико опште место у
свакодневници људи, да су се, са једне стране, људи нашли у новој, до сада недоживљеној
стварности, која је изазивала страх, чуђење, општу несигурност, а са друге стране, како је време
текло, ти исти људи су почели да размишљају о умирању као о свакодневној појави, а оно што нам
је свакодневно, почиње постепено да бива и обично. Људски рефлекси тупе, учестала изложеност
спољном надражају доводи до не – реакције и не- активности. Умиремо, па шта? Још
мало, па ничег узнемиравајућег нема у тој чињеници.
Пишући овај текст, хватам себе у томе како не знам од чега да почнем, не знам којим
правцем да водим мисли и којим редом да бележим оно о чему промишљам. Без намере да
говорим о медицинској и биолошкој димензији феномена званог КОВИД 19 ( за шта немам ни
компетентност, ни компетицију), не могу, а да не напишем неко слово о другим странама
поменутог феномена. Наиме, највећи део човечанстава, улазећи у 2020. годину, славећи и
честитајући долазак новог лета себи, ближњима и целом свету, није ни сањао шта та година
доноси. Прве информације о појави новог вируса и о његовој фаталности по човека слушали смо
у вестима из далеке Кине, а цела Европа је вести примала по принципу „то је далеко, то се дешава
неком другом“. А онда је постало близу и почело је да се дешава нама…
Италија из неког разлога не може да преброји мртве, Латинска и Јужна Америка покојнике
сахрањује у колективним гробницама, у Кини људи у ходу падају као мачем посечени, медији
преносе вест како у Шпанији нема довољно ковчега за преминуле… Шта нам се дешава, да ли је
ово почетак краја који људи називају „смак света“?
Месеци теку, бројеви умрлих расту, болест се шири у таласима који имају „пикове“ и
падове, узлазне и силазне кривуље, неизвестност и страх постају свакодневница, Корона је
ударна вест у информативним емисијама, почиње вакцинација, светска популација се дели за оне
који је одобравају и радују јој се и оне који је одбацују и не желе да се вакцинишу ни по коју
цену. Прође година, прође и друга, крену и трећа која још траје, али јењава ватра заразе и на
њеном месту се запали ватра руско – украјинског рата.
А где је живот у овом периоду, шта се са њим десило, пошто га, по Божијој промисли још
има на Земљи!? Када се математички прорачуна и изведе тачна и неподмитљива статистика,
долази се до податка да проценат умрлих у броју заражених најчешће иде око један посто ( па чак
и испод њега). Слушали смо, поред осталог и о томе како се Светска здравствена организација
спрема да у својим актима промени проценат умрлих од неке болести, после које се болест
проглашава епидемијом, односно пандемијом. Као да је и СЗО неспремно дочекала високо
вирулентан вирус на почетку трећег миленијума?
Дакле, вратимо се на питање са почетка овог пасуаса: а где је живот? Он је померен са својих
вековних колосека, сатеран у теснаце, приморан да прихвати нова правила, да увежба нове
покрете свог плеса… Морали смо да се понашамо како нисмо навикли и како нам не одговара: да
држино социјалну дистанцу коју су касније преправили у физичку (иако је она заиста социјална!),
престали смо да се грлимо, љубимо, додирујемо, да се посећујемо, да излазимо у ресторане, да
радимо у фирмама, да не идемо на летовања, да нам деца не иду у школе, почели смо да не радимо или радимо од куће, да
дезинфикујемо себе и све око себе, да покојнике испараћамо како никада нисмо (осим у ратним
годинама), да новорођену децу наших пријатеља и рођака уместо уживо, гледамо преко видео
позива на мрежама, да одустајемо од прослава рођендана, свадби, крсних слава… Морали смо још
многе ствари које нису иманентне човеку, хуманости, животу уопште. Да будемо коректни и
поштени до краја: генерације пре нас и оне знатно пре нас имале су трагичне периоде својих
живота, периоде историје пуне крви, ратова, трагедија целог народа, логора, ликвидација, глади,
заразних болести које су косиле животе деце, младих људи, времешних стараца, без разлике. Није
нама данас у пандемији корона вируса горе и страшније него што је било њима. Али овај рат
против човека, а период короне то јесте био, имао је једног војсковођу којег ранији имали нису:
имао је медије, електронске и дигиталне, пре осталих. Непријатељ је, верујемо, направљен
вештачки (биолошке и медицинске науке тврде да му не могу доскочити и ваљано га
идентификовати, па као се онда против њега борити), невидљив је, непознат по својим карактеристикама, а уз све то – прати га таква олуја од информација које се мењају из сата у сат: данас се презентују најширој јавности, сутра се демантују, људи од струке показују видну узнемиреност, лутања у трагању за истином, стварност демантује тврдње и прогнозе, људи демантују оно што су јуче рекли,…опште лудило на делу.
А у свему томе – човек. Јединка којој је пало на терет да се носи са неком новом реалношћу, подељеном између стварног живота и креиране стварности: медији, друштвене мреже, пребројавање мртвих, организација свакодневног живота далеко другачија од оне на коју смо навикнути, нова нормалност која је све осим нормалности. Страх од болести, смрти својих ближњих и самог себе, несналажење у новој организацији приватног и пословног живота, нервоза, неповерење, све присутнији трагови депресије, анксиозности, страхова… Светом одјекује милион истих питања на десетинама различитих језика: Боже, зар се ово стварно дешава!? Ово обраћање Господу, биће тема једног од наредних текстова. Рецимо тек да је можда баш ту кључ којим се отварају врата сазнања о томе шта је уствари корона, зашто нам се десила и шта би нам ваљало научити из “нове нормалности” која је задесила свет на почетку трећег миленијума. Јер, истина је једна – све нам се догађа са разлогом.
Санела Симић
Najnoviji komentari