Ако увече, кад падне ноћ, прођете кроз наша горњоресавска села, видећете да у две трећине кућа није укључено светло. Мрак и пуста тишина! Као да је нека чудествена фурија прошла кроз овај крај. Та чудна пошаст је прошла кроз целу Србију – негде је ударила више, на југу и истоку земље, а негде мање, на северу и на западу. Та фурија се зове транзиција, која код нас траје више од двадесет година. Престонички властодршци, изгледа, не осећају “дамаре сељака”, не разумеју за чим теже и шта желе, шта их дира и нервира, о чему маштају и чему се надају. Те власти, од нас изгласане, али од нас неизабране, имају само једну мисао, како да себе обезбеде, а онда и потомство, па да се направи резерва кад дођу “неродне године”… Ко такав политичко-економски терор може да издржи? Неки се надају бољитку. Паметни “баце пут под ноге” и одлазе. Одлазе у уређеније и стабилније државе и друштва, са умеренијом влашћу. А села остају пуста!

Вајкамо се и налазимо оправдање када кажемо да рударска насеља имају свој почетак и свој крај. Код нас су се угасила нека рударска насеља – Баре и Маквиште, а Равна Река и Сењски Рудник су пред гашењем. Била су боље инфраструктурно опремљена него било које село у општини. Безидејност, немар и небрига су довели до пропадања и гашења ових урбаних насеља. Шта рећи о селима – без водовода и канализације (ове цивилизацијске тековине код нас још нису стигле), неасфалтираних сокака и неуређених водотокова… А пољски путеви постоје само на картама, урасли, блатњави и улоквани – просто непроходни. Пољопривредно земљиште је све више запуштено, а млади људи незаинтересовани за производњу хране на нестабилном тржишту. Ипак и такве запуштене парцеле су од скоро опорезоване. Да ли је то “скривени поступак” да дедовина пређе у сигурније руке – а нови власници ће после направити “дил са државом” и изградити путеве, довести струју, воду…

Из таквих села без воде, канализације и пута, где струја нестаје на сваки мањи ветар, а са њом и вода, интернет, телефон, одлази омладина. Куће су опремљене, обновљених фасада, дворишта уређена. А све више је и оронулих и запуштених. Али човека ни за лека! Села се празне. Свака пета или десета кућа светли увече, а и ту су остали старци-пензионери. Млади су или у градовима или у иностранству.

Савети месних заједница и општинска руководства треба да направе план за инфраструктурно уређење села. Наш новац најумереније трошимо ми сами. Сав новац од имовине треба оставити селима, онолико колико је које село платило порез. Овим новцем треба да располаже Савет месне заједнице. Општинска руководства – власници нашег новца не мисле да села треба да имају свој буџет. Додуше, у последње време нису бирани ни савети МЗ, а старима је истекао мандат. Није изгледно да ће у скорије време, распоређивање новца из општинског буџета по селима бити правичније.

Ако се нешто не промени, следи нам у наредних двадесет година потпуно гашење појединих села, прво најмањих, а после њих оних средње величине, па највећих. Чини се да господари нашег новца немају намеру да било шта мењају, однос према грађанима, новцу, територији… Дакле, играмо игру до последњег човека у селу. А светло ће се само угасити, негде пре, а негде касније.