Истражни радови на локалитету Равна Река отпочињу 1900. године, а Сењски Рудник набавља парни котао, парне пумпе и парне витлове. Након интезивних истражних радова на локалитету Равне Реке 1902 -1904. године, долази и до отварања јаме 1908. године.
У Сењском Руднику постављен је први парни котао, две парне пумпе које су могле избацивати воду и монтирана су два парна витла за извлачење угља или јаловине. И ако је механизација стизала у Сењски Рудник рудари су и даље живели јако тешко. Радили су по 12 сати и од својих зарада плаћали су плин за осветљење, експлозив, оштрење алата, плате су примали у тантузима, а намирницама се снабдевали у рударској кантини. Цене намирница биле су 20 до 50% скупље од цена по којима су исте продаване по градовима. Становали су у дрвеним баракама, колибама од блата и земуницама, а радили су за дневнице које су износиле од 0.50 пара надничарима до 1.50 динара људима који су радили у откопу. За здравствену службу постојала је братинска каса у коју је сваки запослени уплаћивао од 2.50 до 7.50 динара месечно.Такође били су у обавези да уплаћују и школски фонд у висини од 1% своје зараде. Оба ова фонда су у више наврата била злоупотребљавана од стране властодржаца и новац је трошен ненаменски. Главни раднички савез Србије почео је да предузима озбиљније мере како би пружио помоћ рударима па се под његовим утицајем 13. јула 1903. године на масовном збору у Сењском Руднику доноси одлука о оснивању Рударско-радничког удружења и да исто ступи у савез са свим радничким друштвима у Србији. На истом збору изабрана је и управа на челу са Добривојем Трнинићем. У удружење се одмах учланило 200 рудара и због неподношљивог стања у Сењском Руднику као и због отпуштања председника, потпредседника и члана управе Рударско-радничког удружења. 6.августа 1903. године дошло је до првог штрајка рудара.
Како би одмах у старту укинуо штрајк, управник Сава је обавестио начелника Церовића који је одмах послао појачање у виду жандармерије и војске. Рудари, чврсто решени да се не враћају у рудник, нису подлегли притиску и пошто је управник зауставио све возове из Сењског Рудник,а рудари су се пешице упутили у Ћуприју док им се не испуне сви захтеви.Сместили су се на неком брду одакле су имали добар поглед да би могли да виде да ли неко одлази за Сењски Рудник и да се из рудника не извози угаљ. За време боравка у Ћуприји хлебом их је снабдевао један пекар из Ћуприје и на тај начин пружио велику помоћ и подршку. Како се данима ништа није предузимало рудари, су решили да пошаљу делегацију за Београд. Успели да разговарају са министром, чак су добили и писмено наређење за начелника и управника да се удовољи захтевима рударима. Након девет дана штрајк је прекинут када је управник Сава дао обећање да ће испунити захтеве рудара. У знак сећања на борбу рудара за своја права Дан рудара прославља се управо 6.августа. СРЕЋНО!

redakcijagornjaresava.rs