Из збирке прича “Плави брег” Ласте Антића Свена, у издању Народне библиотеке “Ресавска школа”, 2015. године.

1.

Плач бебе је парао малу собу трошне куће са ниском таваницом и минијатурним прозорима, окренутим ка путу. Пут, обрастао високом травом са обе стране, пружао се дуж сокака и спајао две или три куће.
,, Чија је то беба која ствара немир у кући?“, дрхтавим гласом и тешко дишући, упита стара бака Ката. Једва успевши да мало подигне главу са јастука, мутним п огледом својих очију тражила је одговор.
,, То је Радина беба“, одговори Флора који је данима бдио поред њеног кревета. Но, то није била истина.
,, Рада нема бебу“, поново, са болом у грудима, једва изусти Ката, ,,ту бебу ја морам повести са собом, у други део себе“.
Чувши њене речи, Софија се љутито супротстави: ,, Ти мораш путовати сама! Твој пут је далек. Својим путем ти ћеш ићи сама. Беба остаје овде, заједно са нама!“
Баба Ката болно уздахну, спустивши поново главу на јастук. Тихи поветарац је нечујно прошао кроз мали отворени прозор и кришом помиловао дечачића у колевци по коси. Беба, као да је баш то и чекала, мало затим ућута и полако утону у миран сан, задовољно се смешкајући животу.
Сунце је већ отишло на заслужени починак, а ноћ се сасвим настанила на мали Плави брежуљак. Свици су, без губљења времена, палили своје фењере и кретали у шетњу, радујући се тихој вечери.

Миле се траљавом запрегом враћао својој кући у Тропоњу, слушајући клопарање дрвених точкова старих кола по каменом путу, после тог спарног августовског дана и радова на њиви код Флоре.
Те вечери изгледао је уморно. Његове црне очи на округлом лицу губиле су сјај. Био је наслоњен на седиште у предњем делу кола.
Те касне топле вечери стигао је до Тропоњског потока који се кривудањем крио тик поред густе шуме. Нешто га је мучило. Причињавало му се како га мрак невидљивим рукама стеже око врата, од чега, чинило му се, губи дах. Још који тренутак клопарања и волови се зауставише усред потока. У трену су се укопали у месту. Даље се није могло.
Миле се мрзовољно промешкољи на свом седишту од старог одела. ,, Мали моји, идемо даље“, немарно, више за себе, рече. Али, није вредело. Волови су стајали као укопани. Једва се разабравши, Миле сиђе и тешким корацима дође испред волова, не слутећи ништа. Ништа није видео. Волови су бесно фрктали, као да су стајали испред зида од којег се даље није могло.
Лагано се вратио колима. Одједном, кроз мутну слику, испред укопаних волова угледа жену која ту стоји. Он узбуђено затрепта очима. Затим руком поглади зараслу браду, помисливши:,, Можда је то чаша више оне љуте ракије код Флоре, или умор после напорног дана“.
Али, убрзо се Миле сетио нечег чудног од чега се најежио, а коса на глави му се подигла. Сетио се баба Кате. ,,Па, ова жена испред волова некако личи на… њен…дух!“ За трен се сетио вечерашњег опроштаја, када јој је обећао да ће се поново срести. При његовом одласку, она је сигурно бројала последње часове.
Миле покуша да прикупи храброст. Заборавивши на умор и чашу више код Флоре, повика гласом који није личио на његов. Викао је из свег гласа, али се то није чуло.
,, Пријо, пусти ме да прођем! Морам својој кући, далеко је село“, дрхтао је целим својим бићем. ,Је*** ти колена!Ма, ја их се не плашим!“, храбрио је сам себе, а глас му је идаље дрхтао.
Мало затим, недалеко, иза оближњег жбуна, нешто шушну. Миле поново затрепта очима, а дуги штап у десној руци још јаче стегну. Волови су се још нећкали, а онда, уз мук, као по нечијој команди, покренуше кола.

Ноћ је увелико владала ситуацијом. Високо са неба, иза облачића, месец је стидљиво обасјавао пут поред шуме из које се тужним хуктањем оглашавала сова.
Миле изненађено окрену главу у том правцу. Затим уплашено, дугим штапом ошину волове који су болно фркћући и купајући се у властитом зноју, грабили уз брдо по неравном путу. Миле је са страхом у очима окретао главу час на једну, час на другу страну, претећи дугим штапом. Најзад је стигао до пропланка са кога је, у долини, угледао село и светле тачкице лампи првих кућа.

Беба је често ноћу плакала. Можда се баба Ката понекад враћала својој старој кући са далеког пута, а затим поново одлазила негде далеко, сама. Крај бебе је мала лампа горела сваке ноћи, као свитац на пољима зрелог жита.