Живимо наше мале, обичне животе. Желимо да их живимо мирно, без много стресова. Живимо скромно и задовољно, радујемо се малим платама, и овако, осим малог броја “не-срећника”, цела нација живи на минималцу. И није нас брига шта се око нас дешава. Ми смо обични сељаци који плаћају порез, радници, који су срећни јер још увек раде, чиновници који су још срећнији јер раде у државној служби – плате су сигурне, ако и нису велике, бар стижу на време.

Време иде – “каравани пролазе”…

Пролази ненадокнадиво време, изгубљено време и неповратно. Време протраћено, које нам наша деца неће опростити! Отићи ће негде где се време троши квалитетније. А ми ћемо остати да и даље траћимо време. Ако протрљамо очи и погледамо свет око себе, свет који нам је дат на старање и уређивање, видећемо несавршеност.

Ми живимо ријалити. Ти програми са Пинка и телевизија са сличном програмском шемом, уживо се приказују. Све се то поново сервира на порталима, ако је случајно неко нешто пропустио. За мир нације – хлеба и игара!

Треба се изборити са свим тим, треба бити човек који сагледава живот са неке друге стране, да разазна и разлучи шта је важно, а шта сулудо и сумануто. Најгоре је што се све то – тај ријалити живот са тв-екрана и портала преноси у стварност, јер ми копирамо све те ријалити ликове. Они, који испред камера, на очиглед свих нас, чине разне неморалности, битнији су од угледних лекара, професора, домаћина- сељака и поштених радника. Институције су прегажене.

Учитељи, наставници и професори су изгубили углед. Они су само поражени етичари у борби против моћне медијске машинерије која има заштиту државе – или властодржаца ( држава би требала да припада свима нама ). Неки су разочарани, други се још увек боре, често без наде на успех, а трећи су се помирили са судбином и прагматично прихватили реалност. Углед, поштовање, па ни поверење како родитеља, тако и ученика према учитељу скоро и да не постоји. Углед је бачен у блато! Ђаци могу себи да дозволе понашање које личи на понашање ријалити звезда.

Какво ће наше друштво бити за двадесет или тридесет година, осим што ће бити бројчано десетковано. А већ смо изгубили неколико деценија – већ су стасале неке ријалити генерације, које у истом духу васпитавају своју децу. Све ово одговара властодршцима, да и они “глуме” ријалити звезде, али за велике новце. У оваквом миљеу они опстају и раде. У ово изокренуто време сведоци смо удаљавања од духовности, које неминовно води у колективну покорност моћнима и богатима и у личну депресију. Власти је потребна ријалити публика, која не размишља. Зато се све претвара у ријалити, интитуције, школе, чак и културне установе. Ријалити забавља и шокира, држава и народ се претвара у ријалити.

А шта је са малобројнима, још увек “неинфициранима”? Хоће ли пропасти у ријалити потопу? Уметници, професори, академици, свештеници и лекари претворили су се у ћутаче. “Племе моје сном мртвијем спава”, каже Његош. Ови свесни ћутачи су најодговорнији за убијање народа и државе, зато јер су свесни. Уместо да раде на освешћењу, они ћуте. Или из страха, или из учмалости, или из задовољства ситним мрвицама датим од властодржаца, знајући или незнајући да су те мрвице народне, они су незаинтересовани. Када ће ово ријалити време да тргне и подигне овај народ или бар оно здраво што је у њему остало?