Златна Вера

Пише: Санела Симић

Вера Николић, највећа српска атлетичарка и једна од најбољих у Европи, рођена је 23.9.1948. године у селу Грабовици код Деспотовца, у породици ковача Мике Николића. Са тринаест година победила је на школском кросу у Ћуприји. Тада ју је запазио атлетски стучњак Александар Петровић и прдложио да заједно раде на развоју њеног неизмерног талента. Већ након годину дана вежбања и стручног надзора, Вера је почела побеђивати на кросовима широм Србије и Југославије. Са 16 година, постаје репрезентативка и првакиња Балкана.

У септембру 1966. године, са непуних 18 година, учествовала је на Европском првенству у Будимпешти, где је у трци на 800 метара освојила прво место са резултатом 2:02,8, победивши далеко искуснију Жужу Сабо. То је била прва златна медаља освојена на неком европском првенству за Југославију. Због овог брилијантног успеха прозвали су је „златна Вера“, а крајем године је према избору листа СПОРТ проглашена за југословенског спортисту године.

После годину дана, односно у јулу 1968. године, Вера је поставила нови светски рекорд на 800 метара, сада са резултатом 2:00,5 на лондонском Кристал Паласу и то у трци са британском атлетичарком Лилијан Борд.

Следиле су те исте године и Олимпијске игре у Мексику. Цела Југославија је очекивала још једно Верино злато, али је она одустала у полуфиналној трци. Након тога одлучује да промени средину и одлази у Атлетски клуб „Динамо“ из Загреба код тренера Леа Ланга.

Након предаха и опоравка, наредне 1969. године одлази на атлетско европско првенство у Атину, где осваја бронзану медаљу.

Имала је још два велика успеха: На Европском првенству у Хелсинкију 1971. године освојила је злато, а потом, наредне 1972. године и пето место на Олимпијским играма у Минхену, поставивши истовремено нови југословенски рекорд у трчању на 800 метара – невероватних 1:59,5! Остаће запамћена и као једина српска светска рекордерка у атлетици и, као што је речно, двоструки првак Европе на 800 метара.

Активно бављење атлетиком престаје 1974. године. До 2007. радила је као атлетски тренер у Крушевцу.

Дана 21. јануара 2021. доживела је мождани удар и месецима се налазила у индукованој коми. Умрла је на Видовдан, 28. јуна 2021. године, а сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Ево још неких детаља из њеног живота које је изнела у великом интервјуу који је дала листу “Илустрована политика” 2011. године.

“Вера је након напуштања Загреба, због ратова деведесетих, своје место нашла у Крушевцу, где је деценијама радила са новим надама српске атлетике. Вера је још као девојчица почела да “убија” километре на чувеном ћупријском насипу. Убрзо, звезда је била рођена. Већ 1966. освојила је европско првенство у Будимпешти, а две године касније на стадиону “Кристал Палас” у Лондону оборила је светски рекорд на 800 метара. И исте те године, на Олимпијади у Мексику – суноврат. Под страховитим притиском целе нације да освоји олимписки трон, није издржала. Одустала је и остала без пласмана. Уследио је, наравно, балкански линч. Оптужбе су се ређеле…

Самопоуздање су јој, каже, повратили родитељи и Јосип Броз лично. На пријему за олимпијце, док се крила иза ватерполиста, позвао ју је, рекавши: “Вера, главу горе. Хоћу поново да слушам нашу химну у твоју част.”

Следи одлазак у Загреб, где је преузима тренер Лео Ланг. Осваја европску бронзу у Атини већ следеће године, као и поменуто злато у Хелсинкију.

Само двадесетак дана после Хелсинкија, уследила је трка живота Вере Николић. Трка која најбоље осликава теријерски дух и карактер ове велике жене и сјајне спортискиње. Немци из Западне Немачке су, наиме, кукали да би њихова фавориткиња Хилда Фалк сигурно победила, само да се није спотакла о земљакињу из Источне Немачке.

“Лео Ланг је прихватио изазов”- прича Вера. Рекао ми је: ево прилике за реванш. Где хоћете, у Загребу или неком другом граду. Они су предложили западни Берлин, а ја прихватила. Дошле су и моје велике супарнице. Ту трку на стадиону је гледало око петнаест хиљада Југословена. Викали су: Вера! Вера! Више од двадесет хиљада Немаца узвраћало је: Хилда! Хилда! Хилдегар Фалк је повела колону. Наметнула је страшан темпо желећи да ме одмах сломи. Првих 400 метара прошле смо за 56.8. Био је то максимум, моја пуна снага. Сама сам себи у браду говорила: Добро, идемо тако још следећих 100 метара, па ћу онда одустати, јер сигурно до краја нећу издржати тај луди ритам. Када смо тако прешле и 500 метара, онда сам опет у себи љутито помислила: Ако си ти мене уништила на 500, ја ћу тебе на 600 метара! Нагло сам убрзала, планирајући да изађем са стазе, али када сам изборила неочекиваних 30 метара “форе”, у мени се родила нека нова невероватна снага и воља. Издржала сам до краја и победила. Хилда је на циљ стигла тек пета, сломљена и потучена”.

И светски рекорд је оборила на овакав, њој својствен начин. У Лондону су се удружили јед, инат и адреналин.

-Стигла сам на стадион у Лондону са најбољим резултатом сезоне. Међутим, новинари и фоторепортери су трчали искључиво око покојне Лилијан Борд, Енглескиње. Мене је то повредило и зарекла сам се: у овој трци могу бити и претпоследња, али Лилијан мора бити иза мене. Повела сам трку, знајући да немам шта чекати, пошто је она била одлична четиристометрашица. Желела сам наметнути брзи темпо, али првих 400 метара смо прошле за спорих 60.08. Онда је почела суманута јурњава до циља. Срушила сам светски рекорд. Од среће сам пала на траву, а слика са мојим срећним бројем 44 брзо је обишла свет – прича Вера.

У својој 24. години одложила је спринтерице, запослила се као чиновник у загребачкој општини Дубрава, желећи да убудуће свој неисцрпни елан троши на троје деце и супруга, Пају Ћасића, Србина из околоне Пакраца.

Након почетка рата у Хрватској, породица напушта Загреб и Вера се зауставља у Крушевцу, где тренира пионире у атлетском клубу.

Остала је иза ње једна реченица која гласи: Ништа у животу нисам урадила са пола снаге. Шта ћу, кад средина за мене не постоји!” – бележи се, између осталог у тексту који је 2011. године објављен у “Илустрованој политици”.

Овај текст је писан са намером да сенку заборава склонимо са имена неких изузетних људи, који су обележили своје време талентом, радом, постигнућима… Вера Николић је била једна од њих. А ми некако, све велико и добро, лако заборавимо.

Није нам то за хвалу.