Пише: Томица Симић

Пре безмало три деценије, у време студирања становао сам код Вере Ивковић у улици Стојана Новаковића у Београду. Вера је била ћерка Милоша Ивковића и унука Тимотија Ивковића који су били родом из села Буковца код Деспотовца. Она је била дистрофичар од рођења. Била је рођака наше породице, а упознао сам је јер је преко лета долазила код Милосава Илића у Подстрану код Деспотовца. Овде сам се упознао са прошлошћу ове породице, прегледао породичну архиву – списе и документе Тимотија и Милоша Ивковића, фотографије и ствари које су остале после њих. Подаци о Тимотију Ивковићу се налазе и у Архиву Војно-историјског института у Београду и у Државном архиву Србије. Ево приче о њему.

Поред много прича које је сачувало породично сећање можда је најзанимљивија она о посети краља Александра (Обреновића), Манасији. Краљеве кочије нису могле да прођу преко старог моста па су кренуле преко реке. Прича каже да је у то време вода била велика, да су се коњи узнемирили, а кочијаш није знао да се снађе. Искусни капетан Тимотије Ивковић, је брзо реаговао, на своме коњу је пришао и извео краљеву кочију из реке. Предао је рапорт краљу, а краљ га је похвалио. Породица је чувала приче о његовим подвизима у рату са Турцима, о његовом рањавању, о женидби са лепом трговачком ћерком… А шта кажу документи…

Тимотије је рођен 5. децембра 1851. године (по јулијанском календару) у селу Буковцу, код Деспотовца. Његова мајка се звала Дафина, а отац “земљоделац” Илија Ивковић. Завршио је три разреда основне школе у Ћуприји и један разред реалке у Алексинцу. У војску је ступио 13. маја 1870. године. Пешадијски каплар је постао 15. априла 1871. године, поднаредник 1. августа 1871. године, а наредник 19. фебруара 1875. године. У време припрема Србије за рат са Турском, 19. маја 1876. године, унапређен је у пешадијског потпоручника и постављен је за команданта Трстеничког батаљона Крушевачке бригаде I класе. Ратно крштење је доживео након месец дана, учествовао је у борбама “на Прокупљу, Гребцу, Голешници, Тешици, Адровцу, Глоговци,Великом Шиљеговцу и Јошаници под Јастребцом”. Генерал Черњајев, командант Тимочко-моравске војске га је у Делиграду унапредио у чин пешадијског поручника. За ратне заслуге је 1. октобра 1876. године одликован сребрном медаљом за храброст, а десет дана касније је кнез Милан Обреновић потврдио унапређење у пешадијског поручника. У Јагодинску бригаду је прекомандован између два српско – турска рата, 1. марта 1877. године. Три месеца пре почетка Другог српско – турског рата постављен је та команданта Темнићког батаљона Јагодинске бригаде I класе. У овом рату се истакао у бојевима код Куршумлије и на Самокову, где је рањен 22. јануара 1878. године.

За примерно лично јунаштво и успешно командовање добио је Колајну за храброст 27. септембра 1877. године, Таковски крст на прсима петог степена 10. маја 1878. године, Споменицу за независност 1. новембра 1878. године и руски орден Светог Станислава трећег степена са мачевима 22. новембра 1878. године. У време српско- бугарског рата 1885-86. године учествовао је као командир Треће чете Трећег батаљона Трећег активног пешадијског пука Моравске дивизије. Због ратних заслуга унапређен је 1. јануара 1886. године, у пешадијског капетана II класе. Чин пешадијског капетана I класе добија 21. фебруара 1889. године.

У мирнодопском периоду је службовао у Прокупљу, Крагујевцу, Ћуприји, Чачку и Горњем Милановцу. Пензионисан је 1901. године у чину пешадијског капетана I класе. Оженио се 1883. године са Роксандом, Ћерком Живојина Николића, трговца из Крагујевца. Њихов син Милош Ивковић је такође био официр. Умро је у Крагујевцу 1908. године.