Хајдучија је у нашим крајевима и у Хомољу била заступљена све до Другог светског рата. Маринко Радић је био хајдук из села Нереснице и хајдуковао је 30-тих година 20.века. У суботу 24.октобра 1936.године око 6 часова увече жандармеријска патрола предвођена жандармеријским наредником Мијом Остругом сукобила се са групом хајдука. После неколико дана, 27.октобра 1936.године донет је у жагубничку станицу тешко рањени Маринко Радић. Он је касније пребачен у пожаревачки истражни затвор у који је притворено и око 60 хајдучких јатака, од тога 8 из деспотовачког среза. У списима о ислеђивању хајдука Радића помиње се име јатака Божидара Обрадовића, богатог домаћина из села Стрмостен, који је лежао у истражном затвору са осталим јатацима. Хајдук Радић је изјавио да га је Божидар Обрадовић чувао на салашу близу Стрмостена.
Јатаку Пауну Вицелару из села Бељајка хајдуци су тражили новац, а затим су га тукли и мучили. Узели су му део новца, а пред полазак у шуму, хајдуци су га уценили са 20 000 динара. Јатак Андреја Миљковић из Јеловца је негирао јатаковање и говорио да хајдука никад није видео. „Има у селу Андреја Милић и то је сигурно тај човек, а не ја.“ Оптужени хајдук Радић је дао опис колибе оптуженог Андреје Миљковића Чворуге. Миљковић је и то негирао, говорећи да то није његов салаш, већ „оног друго Андреје“. Априла 1937.године у великој дворани пожаревачког окружног суда саопштена је пресуда оптуженом хајдуку Маринку Радићу и педесетдеветорици његових јатака. Хајдук Радић и 37 његових јатака оглашени су кривим, а 22 јатака су ослобођена.