Крајем прошлог века, не сећам се више које године, у Српској академији наука је одржан скуп посвећен сеобама Срба у Русију средином 18. века. Председавао је Славенко Терзић, историчар и први човек Историјског института САНУ, а излагање је имао историчар из Русије, мислим да је то био Павел Рудјаков, који је представио своју књигу о сеобама. Изнео је неке нове податке о Србима у Русији до којих је дошао радећи и истражујући по руским архивима. Видео сам велико знање наших историчара који су аутору постављали разна питања о људима и догађајима из тог времена. Податке, иначе, поред руских чува и Бечки архив. Мени је ово предавање добро дошло, јер сам као студент добио задатак од професора академика Живојиновића да напишем рад о сеоби Срба у Русију средином 18. века. Почео сам да сакупљам литературу и долазим до података, прочитао сам мемоаре Симеона Пишчевића, пронашао исписе из бечког архива објављене у часописима САНУ… Радећи на овој теми, дошао сам до података о нашим људима и догађајима у 18. веку, како на територији данашње Војводине и Русије, тако и на територији данашње Србије јужно од Саве и Дунава. Захваљујући тим подацима, касније сам писао о аустријској управи у Србији од 1718. до 1739. године. Подаци о овом периоду налазе се у Бечком архиву.

Мемоарима Симеона Пишчевића бавио се и наш писац Милош Црњански, коме су они послужили као историјска окосница за сиже романа “Сеобе”, који је написан 1927/28, док је “Друга књига сеоба” написана у Лондону после Другог светског рата, а говори о сеобама у Русију. По роману “Сеобе” је снимњен истоимени филм Александра Петровића 1989. године, у коме Вука Исаковича, иначе историјску личност, глуми грузијски глумац Автандил Махарадзе. У филму глуме Драган Николић, Мики Манојловић, Изабел Ипер, Ричард Бери и други.

Ако се вратимо на историјске чињенице, главни јунак романа Милоша Црњанског, Вук Исакович, командант Славонско-подунавског пука, као што је речено, био је историјска личност. Налазимо га у попису српске милиције у “Краљевини Србији” 1725. , године који се налази у бечком Ратном архиву. Капетан Вук Исакович је био командант Црне реке на Дрини и под командом је имао 80 наоружаних људи. Као што видимо Вук Исакович је из архива и мемоара доспео у књижевност и на филм и постао је главни јунак једног од најзначајнијих дела српске књижевности. Један други капетан, којим ћемо се овде позабавити, није ушао у књижевност, бар не још! Ресавски капетан Јован Поповић, био је на челу Ресавског капетаната, са седиштем у селу Сењу. Под његовом командом је било 70 наоружаних војника – хајдука распоређених у стражарницама у Сењу, Раваници, Аликији, на планини Бресници и у Ресави. “…Четврта стражарница је код Ресаве, где се налази један стари замак или дворац, смештен између брда на једној и реке Ресаве на другој страни, одакле има само пола часа хода до хајдучког села Орашја- Orasch”. У његово време се догодила експлозија у којој је порушена црква . Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита Вићентија Јовановића, бележи 1733. године, како игуман Јоасаф, који се и закалуђерио у Ресави, обнавља порушену припрату. По краху аустријске управе и доласку Турака, Јоасаф је са монасима прешао у манастир Бођане и убрзо постао игуман.

Аустрија је 1737. године ушла у нови рат против Турске. Исход рата решен је битком код Гроцке 22. јула 1739. и миром у Београду 18. септембра 1739. године.Србија јужно од Саве и Дунава је потпала под турску власт. Повлачећи се пред турском силом, капетан Јован Поповић је са својим људима прешао преко Саве у Срем. Ови војници из Ресаве и Поморавља су се населили на подручју данашње Војводине. Остали су војници, њиховим командантима су давани већи чинови, а они су остали слободни и ратовали су за аустријску царицу Марију Терезију широм Европе. Ратом између Аустрије и Француске 1744/45. бави се и роман “Сеобе”.

Пошто више није постојала потреба за војном границом на реци Тиси, пошто је после 1718, поред Бачке и Банат био под управом Аустрије, Бечки двор је решио да укине војну границу. Слободне војнике Србе је требало претворити у зависне сељаке. Они на то нису пристали и почеле су побуне широм Потишко- поморишке војне крајине. С обзиром да су везе са Русијом увек биле живе, црквене, културне, па и са Двором и да су Русији били потребни добри и искусни војници, родила се идеја о пресељењу војника Срба и њихових породица у Русију. Граничарски пуковник Јован Хорват, повео је Србе у Русију 1751. године и населио их у “Новој Србији”, више од 2200 породица. Потпуковник Милош Шевић је 1752. године основао у Русији Славеносрбију и ту населио више од 3000 Срба. Ове територије су биле у саставу Новоросијске губерније у другој половини 18. века. Средином 19. века око 1000 људи су знали за српско порекло, а 1900. више није било Срба. Остала су имена насеља Земун, Вршац, Панчево, Суботица Турија… И остао је бунтовни дух! Опет се враћам на филозофски факултет у Београду и академика Василија Крестића, родом Војвођанина, који је баш говорећи о Србима у Русији причао да се сећа кад су руски војници 1944. године ушли на подручје Зрењанина, он је као дечак чуо занимљив прекор једног од њих : “Србине Србиновичу, ала си се напио”/у преводу/. “Срби, који су отишли у Русију 1751/52. године, били су војници, који су знали цену живота, поред тога што су били лудо храбри, знали су, изгледа и да уживају у животу. Сви ми мислимо да највише пију Руси, а Руси имају овакву изреку о Србима”.

Кад би се упоредили подаци бечких и руских архива, вероватно би се дошло до података и о Србима из Ресавског капетанијата који су се 1739. одселили за тадашњу Јужну Угарску, односно војну крајину, а после неколико година они и њихови потомци крећу за Русију. Град Славеносербск, данас се налази на територији Луганске народне републике, територији где се нажалост управо одвијају ратна дејства између Русије и Украјине.

Симић Томица.