Ко је на каменим плочама цркве манастира Манасије загледао и читао исписана имена могао је међу мноштвом да види и име Момира Коруновића. Сматра се зачетником националног стила у међуратној архитектури у Срба. Створио је оригиналан стил на мотивима народне и српсковизантијске традиције. 

Родио се 1.јануара 1883.г у Глоговцу близу Јагодине, у свештеничкој породици. Породица, окружење и завичај су живо утицали на формирање младог човека и оставили неизбрисив траг до краја живота. Често је посећивао Манасију и Раваницу, што је дубоко утицало на његов професионални рад. Касније је као познати архитекта израдио конструкцију манастирске трпезарије у Манасији. Скорашња археолошка ископавања су потврдила тачност његових претпоставки у вези надстрешница трпезарије. Гимназију у Јагодини уписује 1894. а убрзо прелази у Београд, где наредне године постаје члан подмлатка „Соколског друштва“ , за чије ће потребе као истакнути члан изградити 24 соколска дома и вежбаоница широм Краљевине Југославије.

Архитектонски одсек Техничког факултета у Београду уписује 1902.године. Следеће 1903.године постаје оснивач и члан управе фудбалско клуба „Соко“ – првог у Краљевини Србији. Одлази на усавршавање у Праг, Париз и Беч. Почиње да ради као помоћник директора Београдског грађевинског одељења али се убрзо пребацује у Министарство грађевина, а после одслуженог војног рока ради у архитектонском одељењу овог министарства са Стојаном Тителбахом и Јованом Илкићем. 

Израдио је 143 пројекта од којих је 83 реализовао, од чега су највише биле цркве и соколски домови. Творац је јединог српског предратног урбанистичког плана и то града Призрена 1924.године. Учесник је ратова за ослобођење и уједињење и добитник златне медаље за храброст Милош Обилић.

У престоници Београду је изградио нека своја најзначајнија дела: зграда Поште код железничке станице, Музеј ПТТа (палата управе Поште), Сеизмолошки завод, зграда Старог ДИФа (Соколски дом), црква Свете Петке на Калемегдану, црква Светог Лазара на Булбудеру и црква Покрова Пресвете Богородице у Кајмакчаланској улици. 

Његова су дела споменици на Зебрњаку и Мачковом камену које је урадио бесплатно у част јунацима палим 1912-1918.године. Обелиск на Зебрњаку је грађен од 1934-37, висина је била 48,5 метара и био је највиши споменик у Краљевини Југославији. Подигнут је за сећање на борце Кумановске битке а бугарске окупационе власти су га срушиле 1942.године. Споменик на Мачковом камену је грађен од 1926-30. године. 

Градио је православне цркве широм Краљевине Југославије: у Прилепу, Љубљани, Цељу, Марибору, Крупњу, Јагодини, на острву Вис, на сушаку крај Ријеке, Пирг Светог Јована Владимира у Охриду, поред цркве Светог Наума, Текија на Дунаву. Подигао је соколске домове у Београду, Сомбору, Бијељини, Обреновцу, Ужицу, Јајцу, Куманову, Прокупљу и другим местима. Многи од ових споменика су срушени током Другог светског рата – зграда Поште код железничке станице, споменика на Зебрњаку, црква Ћирила и Методија у Марибору, а неки после рата- Пирг Светог Јована Владимира 1956. а црква на Вису поводом прославе Титовог доласка 1964.године. 

Под старе дане је урадио елаборат о обнови српских манастира на Косову и Метохији. Пензионерске дане је проводио у својој кући на Врачару . Умро је 17.априла 1969.године у Београду а сахрањен је у селу Богава код Деспотовца , где се налази његов споменик. 

У његову част у селу Богави се од 3.јуна 2012.године одржава „Јелендански сабор Момир Коруновић“.