Избори који нас очекују 17. децембра 2023. године, у сваком слућају нису само једни од избора за народне посланике и одборнике локалних скупштина. Време ће показати да су они по много чему посебни. Одавно је познато да власт квари оне који је врше, да у стабилним демократским системима долази до промена политичких актера унутар партија, баш зато да би партије опстале. У неразвијеним демократијама партијски вођи остају на чело партија док партија не буде потпуно избрисана са политичке сцене. После два или три мандата чак и политичари који воде државу у временима просперитета, одлазе са власти. То је друштвена закономерност.

Кад је у питању наша политичка сцена, власт, како у врху државе, тако и на локалу је пред пуцањем. Вишегодишње бахаћење, крупне привредне и новчане афере, кршење закона, па чак и обичаја, а да све то није ни узето у разматрање од стране надлежних судских и полицијских органа. Ненормалности које су увели у политички живот, како у врху владајуће странке и у врху државе, тако и код општинских власти, у нормалним изборним и политичким системима коштала би их власти са тенденцијом да се исти људи више никада не врате на власт. Претпоставка је да многи морају да буду процесуирани. Овако они и знају да “могу све”, да их штите неки Виши органи, да они могу да врше притиске на политичке противнике и на неистомишљенике, а да све кривичне пријаве “ћуте у фијоци”…Због тих пуних фијока многи изгледа не спавају мирно, сви би изгледа да напусте брод који тоне, али како? Многи су уцењени. Надређени политичар ће обелоданити аферу, новац, противзакониту радњу и уговор. Тако се смирују неистомишљеници, тако овдашња власт још накратко држи систем под контролом, систем који више није систем, јер сви сегменти не осећају кохезију, сви сегменти се пре или касније одлучују да делују самостално ради спаса… Ово одржавање система се решава великим новцем, новцем који је узет у виду кредита, чији ануитети нису само високе камате, већ и давања ресурса, земље и воде, које морамо, морамо, сачувати за нашу децу, а не да то буде трајно предато за њихову децу.

Страх који су сејали, уцене које су постале нормалност њиховог битисања и рада, сада су ушли у њихово двориште. Ако нема правде за народ, нема мира за власт! И не само то! Познато је свима, није само онима који затварају очи пред стварношћу, власт, та мила, дражесна, жељена категорија, у исто време људска и сатанска, на срећу човека је увек променљива. После једног, два, три мандата, после четири, осам или дванаест година, долази до засићења. Чак и најбоља, најморалнија и најспособнија власт бива замењена. Јер људи увек очекују више и боље… Ако наиђе нека економска криза, ако су спољнополитичке прилике неповољне, ако се партијски људи занесу својом битношћу и моћи, власт неминовно пада. Било је у прошлости примера да власт траје без промене неколико деценија, у питању су “просвећени” аутократи, који су се трудили да би се одржали на власти да им добробит народна буде изнад сопствене користи. Таквих нема у наше време.

Страх који се види у њиховим очима, у њиховом опхођењу није само страх од губитка положаја, страх од губитка посла, што би у највећем броју случајева било недопустиво, већ и страх од губитка слободе! Сви они који су се на било који начин огрешили о закон имају страх од нормалног и законитог функционисања државе и институција. Прешли су са друге, непријатељске стране своје државе и народа, постали су пијавице свога рода у бесвесној жељи и намери да се издигну не осећајући дамаре и муке народа од кога су изнедрени. Отуђили су се и одродили су се! Такви не могу ни да нас воде, ни да нам буду узор, морају да оду, да буду уклољени, да се очисти тело народно од сатрулежног ткива…

Промене на изборима су као успешна операција. Непроменљивост власти после три мандата је као одустајање од санације болести и саглашавање са народном тешком болешћу која засигурно води у смрт.

И сви ти људи на митинзима, промоцијама и завршним конвенцијама,све те уцењене даме које машу балонима да би задржале посао на одређено време, сви ти говорници не верују више у оно за шта се залажу и за шта се боре. Сви ти људи у аутобусима који се возе као путујуће позориште, да би извели још једну, и још једну трагикомичну представу, коју је режирао “наш најбољи режисер”, одају утисак људи који су се помирили са неизлечивом болешћу. Али они, изгледа и не заслужују боље! Ова “Јутутунска јухахаха” нашег доба била би занимљива да је ми не живимо у стварности. Тада нам изгледа тешка, претешка…