Катарина Јоцић није очекивала да ће се обични породични ручак једне недеље 1930. године, након питања упућеног сину “шта жели да му се купи за рођендан” претворити у ноћну мору и бригу једне мајке. “Желео бих авион ! Ако није проблем.”- лаконски је одговорио син Јован.
Отац Благоје, познати београдски индустријалац, на трен се замислио и почешао по глави. Знао је за синовљеву опседнутост авијацијом а и за његову упорност која им је, изгледа, била наследна особина. Након тишине у којој је треперила неизвесност и ишчекивање, отресао је перут са ревера и одлучно, као много пута до тада када је доносио важне пословне одлуке, кратко рекао :” У реду !”
Јесте да је посао којим се госн Благоје бавио доносио нервозу која се манифестовала појавом перути али је доносио и велику количину новца. Још почетком века, његов отац Никола добио је од државе право на дугогодишњи закуп ресавских рудника. Србија је тек стидљиво закорачила у еру индустријализације, па је угаљ био преко потребан привреди. Богатство се годинама до Првог рата постепено стицало а и када се чинило да ће рат упропастити све то, у помоћ је притекла она народна изрека:”неком – рат, неком – брат.” Аустроугари су током рата експлоатисали рудник и, верујући да ће заувек остати, прилично га технолошки унапредили. Госн Николи Јоцићу и његовом сину Благоју, након рата, рудник је враћен на коришћење са све модерним машинама добијеним, практично, на поклон. И ратна одштета их није мимоишла, па се могло сигурно наставити са успешним развојем фирме. Смрћу госн Николе 1928. године, син Благоје постаје једини власник.
У послу је, како је навео ондашњи Кредитни биро у својим документима био “човек без скрупула који не ужива добар глас”. Био је окружен батинашима, представљеним као обезбеђење рудника, којима је првенствени задатак био да сузбију синдикално деловање радника. Уместо новца увео је као средство плаћања “тантузе” тј. бонове којима се могло куповати у његовим продавницама у оквиру рударског насеља. Незадовољство радника се огледало и у томе што су цене производа биле значајно веће него у обичним радњама. Рударске штрајкове, попут оног у Сењским рудницима, није дозвољавао и брутално их је гушио.
Како било, имовина госн Јоцића се процењивала на невероватних тридесет милиона динара, рачунајући велико стовариште на Дорћолу на углу Дунавске и Јеврејске улице, кућу на углу Крунске и Јована Ристића ( данас Светозара Марковића), кућу у Хаџипродановој, те вилу невероватне лепоте окружену виноградом на Миљаковцу.
Управо крај те миљаковачке виле, на месту где се данас налази окретница аутобуса налазила се столарска радионица “Јоцић и син”. Госн Благоје је био практичан човек. Могао је купити авион за свог сина у било којој авио фабрици у земљи или иностранству. Међутим, и њему и сину Јовану већи изазов је био да направе свој авион. За тај посао, као пројектанта, ангажовали су конструктора, руског емигранта, Николаја Жученка. Жученко је био познат у царској Русији као изврстан пилот и машински инжењер – конструктор. У овај спортски авион двосед унео је техничка решења која су авион чинили веома стабилним у ваздуху и лаганим за управљање. Госн Благоје није жалио новца за рођендански поклон сину , па је на изради авиона ангажовао најбоље мајсторе из “Икаруса” који су после радног времена долазили у дрвену бараку на дну миљаковачког воћњака. Авион је потом пренет на земунски аеродром, где му је уграђен мотор и одакле се 1931. године винуо у небо и у историју као један од првих домаћих авиона. Носио је назив “Ресава” по рудницима госн Благоја.
Док су поносни отац и син ишчекивали резултате пробних летова, желећи и сами да осете чари висине, госпођа Катарина је крај прозора кршила прсте, молећи Бога да им се нешто не деси.
“Море, ако погину, боље би им било на очи да ми не излазе”- рече тад бесно и забринуто.

redakcijagornjaresava.rs

(редакција gornjaresava.rs)