Војислав Воја Јакић је рођен 1932. године у Великом Родобиљу код Кавадарца у Македонији, као син свештеника Ђорђа. У раном детињству долази у Деспотовац, акада је имао осам година насликао је портрет мајке. Између 1952. и 1957. године живи у Београду. Управо до-ласком у Београд,похађа школу цртања и вајања, где мује професор био један од најбољих портретиста у вајарству Радивоје Лала Суботички. Ту почиње активно да црта, али и да ваја своју прву скулптуру која ће иницирати читав циклус такозваних „полица“, а затим се потпуно посвећује исцртавању необичних свитака. По повратку у Деспотовац наставља да ствара наредних деценија, до смрти 2003. године.Урадио је преко десет хиљада цртежа који су некада достизали дужину и до десет метара. Био је препознатљив по перманентној црној боји гардеробе,чиме је скретао на себе пажњу. Најчешће је радио тушем, фломастером, ређе користио боју, пастел или гваш. Уз цртеже је неретко стављао и свој закључак, као додатни медијум, како би своје опсервације и писаном речју појачао. Један је од најзначајнијих српских сликара. Излагао је на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству, као и на значајним међународним изложбама, од којих су најзначајније: 1977. и 2000. Lausanne, Kolekcion i Art Brut; 2001. Јагодина, Музеј наивне и маргиналне уметности, 2002. Београд, Павиљон Цвјете Зузорић, 2004. Братислава, 2007. и 2013. Париз, Центар за културу Србије. На Бијеналу наиве и маргиналне уметности 2001. у Јагодинидобија Гранд При награду за изложена дела.
Највећи број својих дела Воја Јакић је стварао у башти или у сали ресторана „Југославија“ на очиглед великог броја Деспотовчана који су пратили његов рад који се разликовао од радова осталих ликовних уметника. У паузиод цртања дружио се са шахистима с којима је врло често одмеравао познавање шаховских мајсторија. Његов шаховски противник и пријатељ професор
Мирослав Панић у књизи „Култура Горње Ресаве“ између осталог каже: „Међусвим савременим културним и ликовним ствараоцима Ресаве свакако првоместо заузима Војислав Јакић, вајар и сликар. У Горњу Ресаву је дошао са четири године, крај реке Ресаве је живео, слушао њен жубор и шапат, крај ње је растао и стасао. Ресава, планинска лепотица, надарила га је осећањима за лепо
и узвишено.“