Napisala: Dragana Ranđelović
Da li vi pamtite ljude koje ste sretali u detinjstvu?
Dok rastemo, naši roditelji, bake i deke, komšije i drugari upoznaju nas sa čitavom brigadom
potpuno neverovatnih ljudi, sa neobičnim životnim sudbinama i još neverovatnijim pričama. Svaki od
tih ljudi deo je sveta, a opet, svaki je svet za sebe.
Mora da je tako neverovatno delovao svet Milene Stefanović, nepismene žene iz Senjskog
rudnika u kojem je 60-ih i 70-ih godina boravio i Dragoslav Mihajlović. Privučen njenom živopisnom
pričom, ali i neverovatnim spletom okolnosti koje su ogradile njen život, pisac je zapisivao onako kako
je ona govorila. Jednostavno, govorom resavskog kraja, uz sve moguće detalje onako kako ih je ona
iznela.
I ja sam, kao devojčica, imala sreću da upoznam, družim se i slušam priče Milene Stefanović.
Budući prijateljica moje bake, Milena je bila značajan i veoma živopisan deo moga detinjstva. Nakon
što je ostala bez muža Milosava, preselila se u Despotovac, u zgradu koju mi Despotovčani zovemo
Penzionerska. U jednom od malenih stanova te zgrade provodila je penzionerske dane, povremeno
primajući u goste i svoje prijateljice koje je upoznala dok je živela u selu pored vojne baze i rudnika.
Kao što nam u detinjstvu promiču razne slike i detalji i sećamo se tek fragmenata stvarnosti,
tako je i priča o Mileni za mene sastavljena iz delića jednog velikog mozaika. Imala je neobično visok
krevet (ili sam ja bila mala), na koji nisam mogla sama da se popnem već bi me uvek podigla baka. Na
njemu je stajala neobično velika lutka (opet – jesam li samo ja bila previše mala za nju?), jedna od
onih koje imitiraju pravu devojčicu. A iznad te groteskne lutke, na zidu, stajao je portret devojčice sa
licem kao od porcelana, izrazito plavih očiju i mekog izraza lica. Odmah pored slike nje i prvog muža,
onog što je isterao jer je sirota.
Kada se sada setim razgovora moje bake sa njom, ne bih rekla da je bila naročito inteligentna i
razborita žena. Bila je sujeverna, tome nema spora. Kada sam već bila nešto veća i, pomalo stideći se,
doživljavala svoje prve zaljubljenosti, molila bih je da mi gleda u pasulj. Izvadila bi veliku kutiju na
kojoj je pisalo Nivea i na sto istresla tačno 43 zrna pasulja. Odvojila bi tri i vratila u kutiju, a sa
ostalima pravila neke svoje šare i redove, čitajući iz njih šta te u skoroj budućnosti čeka.
„Sa nekim se lažno provodiš“, bila je njena presuda, na nervozno i ljuto duvanje moje bake i
bila je u pravu. Jer, simpatija o kojoj se radilo istovremeno je bio zaljubljen i u moju drugaricu. Ali sve
to nije važno. Mala žena, kovrdžave kose i grubog glasa bila je skromna, tiha i jednostavna, žena koja
je proživela jedan buran život i koja je samo čekala svoj red da pređe na onaj svet.
Ljutila se i na pisca i reditelja filma. Ljutila jer je nisu predstavili u pravom svetlu, a onda su za
ulogu naratorke uzeli neku drugu ženu. Mogla je sve to govoriti i ona, tvrdila je. Ipak, Dragoslav
Mihajlović nije ni imao nameru da govori o njoj. Njena priča, ma koliko se činila šarenolikom i
neverovatno teškom, tek je jedna priča iz naroda koju je pisac mogao zapisati u Senjskom rudniku.
Njegova namera, štaviše i nije bila da piše život Milene ili Petrije ili bilo koje druge žene. I selo je
moglo biti bilo koje u Srbiji, jer je njena priča samo potka, osovina oko koje se vrti glavna tema
romana.
Mihajlović je kroz život Petrije prikazao razvoj jednog društva, sudar tradicionalnog,
konzervativnog i sujevernog sveta sa modernim, socijalističkim razvojem jednog sistema. U njemu se
ukrštaju i na naročit način sukobljavaju nepismene žene, rudari i inženjeri, lekari i seoske vračare,
moderne bolnice i ilegalni abortusi vretenom kroz živote više od 18 nacija koje su dolazile iz cele
Jugoslavije u resavski kraj kako bi radile u rudniku. Da li je modernizacija došla prebrzo? Možda jeste,
ali Petrija odnosno Milena, baš kao nijedan od tih junaka romana, nije ni svesna promena koje se u
njima i oko njih odvijaju. Oni grčevito drže svoje principe i znanja, pokušavajući da se odupru
nevoljama, održavajući svoje svetove na starim osnovama, verujući da su na njima sigurni, ma koliko
ih pekle posledice sopstvenih sudbina.
Milena je preminula 1998, godine, tiho i neprimetno, baš kako je i živela. Ne sećam se da je
govorila o svojim muževima, ali dosta je govorila o ćerki. Mnogo je volela i čak i nakon svih tih godina,
veoma precizno opisivala njenu kosu, belo lice i mekan glas.
Ako nešto treba zapamtiti iz detinjstva, to su ljudi, jer oni čine naš mali svet. Ukrštajući svoje
živote sa njihovim postajemo bogatiji, ali i svesniji sveta oko nas. I iz svake od njihovih priča može se
napraviti jedna mala knjiga.
Najnoviji komentari