6.

Сунце је умиљато грејало Плави брежуљак и стару белу кућу, скривену између
крошњи мирисних шљива. Дан је био пун плаветнила, а јата неких малих птица играла
су се на сунцу. Летеле су високо ка небу, а затим су се, у бришућем лету, нагло
спуштале, све до грана мирисних шљива које су родом додиривале земљу.
Из дворишта старе куће чула се граја деце. Вриштала су од среће, а често су се
међусобно и жустро расправљала. Неко је први пут донео за игру праву шарену гумену
лопту. На велику радост деце, лопта је весело скакутала по сувој земљи, често одлутавши
до прозора старе куће и ударајући у стакла малих прозора. Деца се нису обазирала на
протесте узнемирених укућана који су често опомињали да престану са игром.
Неко је неуморно довикивао: ,, Дај, додај лопту… овде сам…пази… чекај…ево..још
мало…“ Одушевљен новом лоптом, давао је све од себе. Илијевски је дуго дриблао поред
малог импровизованог гола, направљеног од једног качкета и пола цигле. Тај гол је,
наравно, често мењао величину. Био је час ужи, час шири.
Изнервирани Бане је накратко дошао до лопте. Желео је по сваку цену да одбрани
свој гол и, нова лопта завршила је тачно посред стакла малог прозора. Уз јак прасак,
распукнуто стакло пало је испод прозора, на суву земљу. Истог трена, деца су се
разбежала на све стране, скривајући се куд који.
,, Бане, Бане, где је Бане?“, питали су се дозивајући га и претражујући свако
скривено место. ,, Како сада без стакла на прозору?“, питао се Флора. Узалуд су дозивали
Банета. Нестао је без трага.
Ужарена лопта на небу све мање је грејала и убрзо је сасвим нестала иза брда.
Бане је бежећи од потере кроз шљивар размишљао како се спасити од батина које
су га неминовно чекале. Онда се хитро, као мачка, попе на сам врх једне од шљива
скривајући се међу грањем и уживајући у њиховом мирису. Из те перспективе могао је
први пут да види своју кућу одозго, као и црвене кровове малих кућа у селу. Посматрао
је и оне који су доле пролазили, тражећи га испод ниских грана шљиве на којој је био
скривен. Непрестано су га дозивали.

Ноћ је сасвим овладала Плавим брежуљком. Ту и тамо палиле су се лампе по
кућама. Гласови оних из потере све слабије су се чули, а онда су сасвим утихнули.
Бане је био уморан и уплашен. Осећао се као мачка која бежи ка дрвету пред
потером љутих паса. Не могавши више да се одржи на дрвету, пажљиво и тихо се
спуштао, корак по корак до најнижих грана. Осетио је како му се врти у глави.
Зауставивши дах на трен, добро је ослушнуо све сумњиве шумове испод шљиве.
Уверивши се да потере више нема, лагано се спустио на земљу. Још један трен је застао.

Све је било тихо. Збуни се и нађе у чуду кад му мали свитац својом лампом помилова
носић.
Тама је коначно заузела своје место. Зреле шљиве су на лаганом вечерњем
поветарцу тихо падале наоколо. Бане то није примећивао. Питао се где ће провести ноћ.
Стајао је у месту, наслоњен на стабло оне исте шљиве. Размишљао је, а онда се сети
старе колибе ла вале (тамо) . Уплашен као прогоњена звер, кретао се тихо, корак по корак,
поред шљивара, доњим путем. Сећао се – тамо је са браћом терао дању овце на пашу.
Често би се лети касно увече враћали кући, пролазећи поред њива зрелог жита. Ловили
би свице који су прерано палили своје фењерчиће, а затим би их скривали у кутије од
шибица које су сакупљали због лепих сличица. Свице су тако чували до дубоко у ноћ, а
онда их ослобађали препуштајући их лаганом поветарцу и њиховој игри, све до првих
јутарњих сунчевих зрака.

Сам, у тамној ноћи, Бане је трчао ка једином одредишту – ла вале. Додатно је
убрзао, чувши иза себе лавеж одвезаних паса код последњих кућа на крају села. Који
тренутак касније одахнуо је, осетивши да су и они одустали од потере за бегунцем.
Убрзо је стигао до очекиваног чистог простора. Било је то лепо уређено игралиште за
фудбал. На тренутак му се у глави створила дивна слика – велики дерби…настарији
чувени ас Пакоста…сетио се његовог гола. Публика га је тада на рукама дизала увис
после меча Јасеново–Ломница.
Пролазећи тачно посред игралишта, поново се нашао на правом путу који је
директно водио до старе колибе. Мало је застао, а онда лагано наставио даље. Тишина је
владала пољаном. Тек по који зрикавац из високе траве поред пута својом музиком
реметио је тотални мир. На северу, далеко у брдима, назирале су се тачкице упаљених
лампи у кућама, које су, због даљине, трептале у тами.
Нека нежност и туга обузеше Банета и из ока му склизну врела суза низ лице. Би му
жао браће која су га чекала да се врати кући. Суво грло га је пекло. Питао се када ће
стићи до колибе да се напије хладне воде из дубоког бунара који се налазио поред стабла
оне слатке јабуке. Можда је деда Дача оставио мало воде у флаши крај бунара.
Ускоро је у мраку угледао обрисе старе колибе, који су се једва назирали. Већ је
размишљао колико времена може ту мирно сам да проведе. Лагано је корачао ка колиби.
Била му је скоро надохват руке, а онда се, као рањена звер, уплашено тргао. Савим
близу, иза својих леђа, чуо је кораке и клопарање старих гумењака. Без размишљања дао
се у бег. Желео је да што пре стигне до колибе. Месец се на небу накратко појави
осветливши му пут. Убрзо је стигао до старе шупе. Немајући времена за размишљање, за
часак се сакрио иза старих дрвених канти. Срце му је јако лупало. Страх га је све више
обузимао.

У другом делу шупе био је везан пас Шабан који је свом силином почео оштро да
лаје кренувши у напад.
,, Шабане, Шабане, Шабане!“, чуло се и страшни лавеж се претвори у тужно
цвиљење. Пас се нечему радовао… Здравко је одахнуо. Корак по корак, као да се нечег
бојао, опрезно се приближавао Шабану, испод старе шупе. ,, Шабане, Шабане“, хтео га је
умирити Здравко. Нешто је шушнуло иза дрвених кола. Здравко се трже и нагло окрете у
том правцу. ,,Бане, Бане!“, позва храпавим гласом, али нико се није одазивао. Само је
тихи ветрић пиркао, милујући му лице. Од тога му беше мало лакше, па крајичком
рукава обриса ознојено чело.
Ноћ је била ведра. Добро скривен у мраку, поред точка од дрвених кола, Бане је
чекао даљи исход ситуације. Жеђ га је све више мучила.
Сав потиштен, Здравко пожеле прекинути агонију и кренути кући. Начини корак-
два, али се осећао врло чудно. Нешто га је терало да позове још једном. Он позва, а глас
му је треперио у ноћи: ,, Бане, Бане, ако си ту, јави се! Идемо кући. Касно је. Нећеш бити
кажњен због стакла на прозору. Све ти опроштам. Молим те, ако си ту, изађи да те
видим!“
Сетивши се разбијеног стакла, још увек у страху од батина, Бане се идаље
предомишљао. Суво грло све више га је пекло јер га је мучила жеђ. А онда, немајући куд,
скоро нечујно позва: ,, Оче, оче, знаш…жедан сам. Хоћу воде“.
Уморан од свега, Здравко се, чувши његове речи, безмало сруши. Као да више није
имао даха. Мало затим један другоме кренуше у загрљај. ,,Све ти опраштам“, тихо
изусти Здравко и помилова сина по коси.
Лимена кофа лагано је клизила унутар старог бунара, звецкајући весело о камене
зидове. Вративши се себи, Здравко дубоко одахну: ,, Идемо кући“. Бане је без речи
кренуо пратећи га у стопу.
Свеж ваздух тихог ноћног поветарца обриса им ознојена лица. Убрзо су се нечујно
упутили старим путем ка кући. Њихов одлазак тужним лавежом испратио је верни
Шабан, вративши се потом у свој брлог, покривен тамом ноћи. Остао је испод старе
шупе да, поново, сам чека нови дан.
Пут до куће трајао је кратко. Здравко, преуморан, тихо, скоро за себе, рече: ,,Радо,
постави вечеру“. Бане, нечујно и без речи приђе столу.