Nekada su sela bila puna dece. U školskim dvorištima nije bilo mesta za sve đake. Fabrike su radile, zadruge postojale, putevi se gradili da povezuju ljude, a ne da služe kao reklama političarima pred izbore. Danas, mnoga sela ćute. Kuće su zaključane. Škole se zatvaraju jer nema učenika. Mladi odlaze, a sa njima odlazi i budućnost Srbije.

Često govorimo da je za sve kriva ekonomija. Ili svet. Ili velike sile. Ali retko kažemo naglas ono što svi vide — korupcija nas je pojela.

Ne samo ona korupcija iz filmova, kada neko uzme kovertu sa novcem. Već mnogo opasnija — sistemska korupcija. Ona koja je postala normalna. Ona koja je ušla u opštine, škole, javna preduzeća, konkurse, zapošljavanja, puteve, subvencije i svakodnevni život.

To je korupcija kada posao ne dobija najbolji, već podobni. Kada se tender piše za unapred poznatu firmu. Kada se asfaltiraju putevi do vikendica moćnika, dok sela propadaju. Kada se zapošljava po partijskoj knjižici, a ne po znanju. Kada javna preduzeća postaju centri političke kontrole umesto servisa građana.

To je korupcija kada roditelj zna da mu dete neće dobiti posao bez veze. Kada mladi lekar, inženjer ili profesor shvati da se više ceni poslušnost nego znanje. Tada kofer postaje jači od nade. I autobus za Beč, Minhen ili Ljubljanu postaje izlaz.

A kada mladi odlaze, ne odlaze samo ljudi. Odlazi energija. Odlaze ideje. Odlaze budući preduzetnici, lekari, učitelji, majstori, poljoprivrednici. Odlaze oni koji su mogli da stvaraju novu vrednost.

Posledice više nisu samo moralne. One su ekonomske i demografske.

Tržište se smanjuje jer je sve manje ljudi. Nema kupaca, nema radnika, nema učenika, nema novih porodica. Lokalne firme propadaju jer nema kome da prodaju robu. Zemlja ostaje bez ljudskih resursa, a bez ljudi nema ni razvoja.

Najtragičnije je što se sve to često odvija potpuno legalno.

Papiri postoje. Tenderi postoje. Komisije postoje. Zakoni postoje. Ali suština ne postoji. Jer kada su institucije zarobljene, zakon postaje forma bez pravde.

Korupcija nije samo krađa novca. Korupcija je krađa budućnosti.

To je novac uložen u loše i nepotrebne projekte, umesto u fabrike, škole i poljoprivredu. To su milioni dati za „rekonstrukcije“ koje se popravljaju svake godine. To su javna preduzeća sa viškom administracije i manjkom rada. To su službeni automobili, savetnici, konsultanti i marketinške kampanje dok sela nemaju vodu, kanalizaciju i lekara.

I što je najgore — ljudi su počeli da se mire sa tim.

„Tako je svuda.“
„Ne možeš protiv sistema.“
„Ćuti, može gore.“

A upravo je to najveća pobeda korupcije — kada ubije veru da nešto može da se promeni.

Promena ne počinje samo promenom vlasti, iako je i ona važna. Nijedna vlast ne sme biti večna i nedodirljiva. Tamo gde nema smenjivosti, raste osećaj da je država privatna svojina političkih grupa.

Ali promena mora biti i promena svesti.

Da prestanemo da cenimo vezu više od znanja.
Da ne tražimo „kombinaciju“ za svaki problem.
Da ne glasamo iz straha za posao.
Da ne ćutimo kada vidimo nepravdu.
Da ne prihvatamo da je normalno ono što je nenormalno.

Država se ne obnavlja samo putevima i zgradama. Država se obnavlja poverenjem.

Poverenjem da zakon važi za sve.
Da konkurs nije unapred namešten.
Da dete može uspeti bez partijske knjižice.
Da pošten čovek nije budala.
Da znanje vredi više od poslušnosti.

Ako to ne promenimo, nastavićemo da gradimo puteve kroz prazna sela. Imaćemo nove trgove, a sve manje ljudi na njima. Imaćemo statistiku i propagandu, ali nećemo imati budućnost.

Jer nijedna zemlja nije propala zato što nije imala dovoljno asfalta. Propadala je kada je izgubila ljude i veru u pravdu.

A zemlja bez ljudi i bez nade ne može dugo opstati.