Поводом шездесет година од оснивања Народне библиотеке Ресавска школа у Деспотовцу, Стојадин Томић, најплоднији деспотовачки писац, публициста и хроничар, се присетио како је почео да се бави публицистиком, које су биле почетничке муке и потоња задовољства око списатељског посла.

Ево његове приче.

У време одржавања омладинских радних акција 1977. године, био сам командант бригаде. До тада су ишли Деспотовчани и Свилајнчани заједно, а тада је бригада формирана само од Деспотовчана. Тамо смо морали да испуњавамо норме из друштвених активности, у области курсева. Што је већи број бригадира похађао те курсеве, поред радних резултата, бригада је добијала бољу оцену на крају смене. Да бих стимулисао остале бригадире да сви упишу курсеве, ја сам се пријавио први као командант бригаде и то за новинарски курс, јер је са нама тада била једна бригада новинара и графичара из Сарајева. То су касније били великани у тој области. Тамо сам похађао свакодневна предавања, а касније сам почео и да пишем.

Кад сам се вратио са радне акције био сам изабран за председника омладине општине Деспотовац. Имали смо обавезу да сарађујемо са омладинским новинама из Београда које су долазиле код нас, а писале су о омладини из целе Србије. Главни и одговрни уредник је био Миломир Краговић. Почео сам да пишем за њих, а касније су ме укључили у “Нашу Комуну” и “Нови пут” из Светозарева да пишем о омладини. Писао сам извештаје о нашим активностима као сарадник.

Касније, када сам отишао у Рембас, ја сам писао за лист “Рембас”. Кад се догодила несрећа у Водни 1984. године, био сам од почетка тог догађаја тамо, а наредних седам година сам био секретар фонда који је помагао породицама настрадалих рудара. На петогодишњицу несреће, када смо откривали споменик у Водни, сачинио сам извештај за скупштину Фонда и онда ми је директор Чеда Ђорђевић предложио да то претворим у књигу, да остане једна успомена и да се књига подели породицама настрадалих. Ја сам то учинио и то је моје прво дело које је штампано – прва књига.

Након тога, кад сам већ писао о људима који су страдали, синуло ми је кроз главу да пишем о људима који су живи. Падне ми на памет да напишем родослов моје фамилије из села Првонек, где сам ја рођен, у врањанском крају и одакле ми је отац. Одатле смо се доселили у Сисевац. Од књиге о Првонеку кренуле су књиге о насељима, а прва после ње је био “Сењски Рудник”, у коме сам провео младост – седамнаест година, где су ми живели родитељи, где сам се школовао и кренуо да радим у јами. Издавање и штампање те књиге је платило министарство културе – она је била нека врста монографије која ће се користити око формирања музеја рударства.

На промоцији књиге о Сењском Руднику били су неки Равноречани, нама Рудничанима суседи. У Равну Реку смо одлазили као млади, дружили се, играли фудбал, тако да сам много знао о том месту. “Што и за нас не напишеш нешто као што си написао за Рудник, да имамо и ми књигу…”, говорили су. Прихватио сам се посла и написао књигу о Равној Реци. То је једна од мојих бољих књига јер је садржајна. Доста сам истраживао, у њој је пописано преко педесет факултетски образованих људи који тада ни један није живео у Равној Реци. У кратком року је књига планула, то јест распродата.

Пошто сам учесник радних акција, вукло ме је да оставим траг о акцијашима нашег краја. Њима сам посветио књигу “Омладинске радне бригаде и бригадири Горње Ресаве”. На представљању књиге у основној школи у Деспотовцу дошло је преко двеста акцијаша са свих страна.

Тиме сам изашао из оквира једног места – Сењски Рудник и Равна Река и прешао на теме које су везане за читаву Горњу Ресаву.

Драган Стојадиновић је сакупљао слике из Деспотовца и предложио да се напише књига о Деспотовцу. На новој књизи сарадници су били: Томица Симић за историјат, а Драган Стојадиновић за фотографије. Дошли смо до монографије о Деспотовцу на преко 700 страна, за коју кажу да такву нема ни један град у околини. Она краси многе библиотеке. Поред “Ресавске школе” у Деспотовцу, има је у манастиру Манасији а и у Хиландару. Те године су је на поклон добили вуковци. За њу сам добио Златну значку Културно – просветне заједнице Србије.

Враћам се Горњој Ресави и пишем о фудбалу у Горњој Ресави, а “Споменицу ратницима и жртвама горњоресавског краја у балканским и првом светском рату 1912-1918.” сам радио заједно са Милуном Милорадовићем.

Када сам отпочео књигу “Манастири и цркве Горње Ресаве” добио сам благослов владике Игњатија. У току писања, кад сам посетио Медвеђу, да обиђем цркву, срео сам се са свештеником протом Миливојем Јанковићем. Свештеник ми је рекао да то што напишем о цркви, он би да прочита на Спасовдан пред владиком. Молио сам га да се попне на звоник да прочита шта пише на звонима, где су изливена. Пре него што сам стигао у Деспотовац, свештеник ме је позвао и саопштио податке. “Пошто сте тако педантни и вредни, имаћете књигу о цркви у Медвеђи на Спасовдан”, рекао сам му. За два месеца написао сам књижицу о медвеђанској цркви. На Спасовдан сам уручио књигу владики Игњатију, а он ме је “одликовао” граматом.

Настављам да пишем о црквама у Горњој Ресави. Те 2024. године за Дан рудара сам издао књигу о фудбалу у Сењском Руднику, а крајем августа о манастирима и црквама у Горњој Ресави.

У време подизања нових звона у Манасији, игуман Павле ме је задужио да снимим и фотографишем тај догађај. Од продаје књиге о манастирима и црквама у Манасији и од донатора штампали смо књигу о манастирским звонима у Манасији. Кад је владика Игњатије долазио у Манасију и доделио грамату донаторима за звона, мени је доделио другу грамату за ову књигу.

После свега, сматрао сам да сам остао дужан Сисевцу, месту где сам пошао у школу, где сам научио прва слова, где сам провео детињство. Та књига је издата прошле 2025. године.

Сваке године последњег викенда у новембру организује се састанак некадашњих “омладинаца”, људи који су некада били омладински руководиоци и учесници омладинских радних акција. На тим сусретима моје књиге су биле представљене и лепо примљене. Народна библиотека Ресавска школа је издала скоро све моје књиге. Имао сам изузетну сарадњу са директорима Гораном Милојковићем, када је издат “Првонек”, са Санелом Симић када је, између осталих, издата монографија о Деспотовцу и са Драганом Милутиновић Симић, када је издато неколико последњих књига.

Овом приликом честитам јубилеј – шездесет година од оснивања Народне библиотеке “Ресавска школа”, желим пуно читалаца и много издања.