Пише Симић Т.

  Опет су Срби урадили нешто посебно и изузетно у Европи и свету, а што многи у овој земљи не схватају или неће да разумеју. У Србији се дешавају студентски протести, највећи у Европи после 1968. године, али другачији, истовремено необични, јединствени и посебни. Студентски протести су номиновани за нобелову награду за мир, али чак и да је не добију, они ће ући у друштвену и политичку историју света као догађај, који ће, вероватно, а то ће показати будуће време, имати значајни утицај на битисање и развој европске цивилизације. Све ми се чини да се захуктава озбиљан политички ветар као опонент јачању деснице у Европи и свету. Ови догађаји ће се вероватно у националној историји стављати у ред са подизањем устанка против моћне Отоманске империје, државе без државног реда, у сваком смислу, феудалне и аутократске, са идејом да се створи држава и друштво на принципима слободе и једнакости. С правом се тај период с почетка 19. века назива „Српска револуција“.

Да ли су студентски протести почетак једне нове револуције у Србији којом ће се напокон завршити „српски двадесети век“, век који је почео Балканским ратовима 1912, преко Првог и Другог светског рата са биолошком националном катастрофом и кроз самоуправљање које је код слободарског сељачког српског народа значило оддуховљење и рассрбљење, дошао до ратова деведесетих. Срби никако да се ослободе наслеђа 20. века! Да ли ће ова нова студентско-народна револуција отворити пут новом добу, као што је то учинила српска револуција 1804. године?

Кнез Милош Велики је Србију учинио примамљивом за све Србе, али и за остале православне хришћане са Балкана. У слободну кнежевину Србију у којој нема турског феудализма сви су похрлили. У време прве Милошеве владе од 1815. до 1839. године број становника се удвостручио, почетком 21. века сваке године из Србије оде око 50000 младих људи. У Србији кнеза Милоша српски сељак је плаћао порез од 6 талира и никоме није био више ништа дужан, у садашњој Србији највећи број становника једва саставља крај са крајем, постали смо нација која живи на минималцу, а и деца наше деце су оптерећена кредитима који су узети од „наших белосветских пријатеља“, чија се цифра и не зна тачно! За власт се често везују криминалне афере, наводи се да је повезана са криминалним миљеом, власт управља земљом где је корупција и непоштовање закона уобичајен начин рада државних органа и институција. Оно што нам скоро свакодневно говори преко разноразних телевизија први човек државе, не видимо у стварности, видимо супротно. Нема законитости, има безакоња, нема благостања, има све већег сиромаштва, нема средње класе једнаких грађана, постоји мали број енормно богатих и цео народ претворен у сиротињу. Србију једнаких сељака су претворили у државу у којој имати земљу значи имати порески терет, а не капитал. Србију су претворили у брод-олупину са кога беже млади људи јер се боје да ће их капетан потопити заједно са олупином, у Србији не виде перспективу.

Овде почиње прича о револуцији…

А какав је брод то био, најлепши, пловио је између „западног“ и „источног“ мора и сви су му се дивили… Српски брод…Неки млади људи, који су решили да преживе, питали  су капетана куда он вози брод који није његов већ заједнички. Капетан, који је носио високу титулу председника републике, и његови сарадници су се узјогунили и оптужили младе људе који су се звали студенти, да спремају „обојену револуцију“.Само су неки од студената знали за давнопочившег „капетана брода“ српскога кнеза Милоша, а за касније капетане…Заборавило се много тога, али се од захтева није одустајало:“Куда иде овај брод?“ Капетан-председник је знао да се са памећу тешко излази на крај, они увек хоће све да знају, најлакше је са пензионерима.

Прогласио је студенте побуњеницима.

У другом поглављу о револуцији сазнаће се много тога.

Да ли ће председник услишити захтеве студената, или ће победити обојену револуцију и после свега написати књигу? Или ће побуњена посада натерати капетана да каже куда је наумио да одвезе брод са још увек бројном посадом, шта вози и са ким има договор да преда терет? Или ће се он затворити у капетанску кабину и необазирући се на побуњенике наставити да вози брод куд је наумио. Најгоре је што је капетан за сараднике узео непливаче мислећи да га никада неће напустити и да ће њега бранити ди краја. Питање је да ли и капетан зна да плива!

Студенти не одустају од своје приче о својој револуцији. Изгледа да само они могу да доведу овај запуштени брод у сигурну луку. Подухват у најмању руку за Нобелову награду! Њима припада будуће време!

У сваком случају револуција траје.