11.

Мирис шљива ширио се до старе куће. Гране начичкане зрелим плодовима
савијале су се до земље.
Те ноћи, љута кошава је јако дувала доносећи мирис јесени. Опијени тим
мирисом, данима су, у сенци поред старе шупе, спремали и ређали једну поред
друге старе чабрице. Данима и данима сакупљали су шљиве испод крошњи старих
стабала, све до самог заласка сунца. Неуморно су пунили и празнили старе лонце,
шерпе, све је одисало мирисом зрелих шљива.
Шљивар је одавао слику великог радилишта. Једни су празнили лаворе и
шерпе, други су се успут враћали. Здравко је често опомињао несташну децу. Дача
је често провлачио своју мотку горе, између високих грана, а шљиве су падале и
падале, неретко и по главама оних испод дрвета, па су често били премазани
зрелим шљивама. Старе шерпе, лонци и остале посуде, све је било пуно, јер су
шљиве сазревале сваког дана.
Неко код старе куће, онако у пролазу, мало појача стари радио. Радио
Космај, а песма ,,Гордана, Гордана“, затим ,,Јесење кише“… Понеко би застајао
чувши своју омиљену песму. Ослоњен на отворени прозор старе куће и појачан до
даске, радио је увесељавао присутне до дна душе. Веселе ноте ишле су и даље,
уским сокаком до првих кућа и њихових укућана.
Из пуних дрвених каца од преврелих шљива сливала се густа пена правећи
поточиће боје рубина, од врха, па све до доле, а онда се неприметно губила у
врелини дана. Сунце је нечујно путовало својим путем, кријући се иза грана густог
шљивара. Неке птичице су се играле летећи са гране на грану уз весели цвркут.
Тихи поветарац неприметно је погурао врелу јару.
Скривени у хладу зеленила, доле код сеоског потока, вредни бакрачари су
свирали своју омиљену песму као велики оркестар. Чекић до чекића чуо се до
последњих кућа. Из сеоског потока безброј жаба се у хору придружило музици
бакрачлија.
Здравко замишљено погледа ка небу између родних грана шљива. Помисли
како време брзо пролази, а врућина нестаје, лагано. Онда проговори:
,, Дачо, спреми мувуар за краве! Иди у њиву ,,Привод“, а ја идем до колибе
по запрегу, па долазим по мувуар. Ноћас идем на вашар у Кучево. Ласто, ти идеш
ла вале по запрегу. Бане, ти потерај овце доле, на ливаду код села!“
Чувши очеве речи, хтеде нешто рећи, али …

Флора је, ослањајући се својим дебелим панталонама на колена, заједно са
још некима сакупљао остатак шљива. Док су им се погледи често сусретали
пратећи сунце на небу, време је одмицало.
Марија је, у хладу старе шупе, по ко зна који пут празнила плехани лонац од
шљива. Недалеко од себе угледа рубинову пену од шљива, која се сливала из каца.
Сетила се како је некада давно спремала хлеб онако, како ју је њена бака учила.
Спустила је плехани лонац на земљу тик поред каце, журно је ушла у кућу, а
затим је пронашла своју дрвену ванглу за спремање хлеба.
Дача је у гомили дрангулија испод старе шупе тражио, али никако да
пронађе, свој срп са ознаком W. Када је већ изгубио скоро сваку наду, не
верујући својим очима, угледао је тражени срп. Још једном је проверио. Нема
сумње! То је W. Љут на себе хтеде нешто рећи, али у близини не беше никога.
Чула се само неразговетна галама оних који су се међусобно жустро расправљали
око нечега, доле, на крају шљивара.
Мало затим кренуо је путем за Привод. Замишљен, залупи за собом капију
мало јаче, а онда одједном застаде. Тргнуо се чувши своју омиљену песму на
радију: Гајтано,гајтано… Не могавши да одоли, одслушао је песму до краја, а
онда ослободивши се емоција, прикупи снагу и лагано крену за Привод. Полако,
мале беле куће остајале су за њим. Нашавши се сам на отвореном пољу, дубоко је
удахнуо свежину која је допирала са врхова Бељанице. Праћен небеским
плаветнилом, дисао је пуним плућима. Осећао се сасвим слободан и срећан.
Својим крупним смеђим очима гледао је широко поље од дугих њива повезаних
међусобно. Поља је волео више од свега. Осећао их је дубоко у себи. Уживао је,
нарочито у пролеће, у пољима још зеленог жита које се лелујало на тихом ветру.
Јата неких малих птица летела су тачно изнад његове главе и старог шешира, а
онда су слетала недалеко од њега, на пут. Птице би се, потом, криле у крошњама
зараслог трња крај пута, па би опет слетале испред њега, као да му се ругају.
Дача се задовољно насмеја. Уживао је у изазовно игри несташних птица,
заборавивши накратко на мувуар 4 и врели дан. Код првих њива Привода скрену
десно и настави дугом стазом пуном суве траве. Кретао се између две њиве
кукуруза. Тихи поветарац са севера нежно је миловао широке листове кукуруза.
Нежност поветарца осећао је и Дача до дна своје душе.
Сунце је већ одавно прешло зенит. Рани зрикавци били су већ у близини.
Дача мало убрза корак.
Поток у Приводу нечујно је клизио својим током. Мало јато зелених птица
весело се купало у сенци сломљене врбе чије су гране једним делом додиривале
остатак воде. Видевши то, Дача и сам пожеле освежење за своје уморне ноге у
старим гумењацима. Убрзо је весело брчкао ногама по води.

4 мувуар – врста корова

Нешто касније, Дача је, између редова зеленог кукуруза, неуморно жњео
високи мувуар ређајући га у снопове. Предахнувши да исправи леђа, погледао је
иза себе. Благи осмех му заигра на лицу. Био је задовољан собом. Не мислећи ни
на шта, урадио је пуно. ,, Па, гле, ово има тачно за пуна кола! Здравко ће бити
срећан због тога“. У рукама је имао свој срп са ознаком W. А онда се сети…
Зачас сиђе низ брдо, доле, до самог потока и спреми гомилу танког прућа од врбе
за везивање снопова мувуара. Одахнуо је тек када је повезао и последњи сноп.
Крајичком старог рукава брисао је лице док је кратко седео у хладу између редова
кукуруза. Мало заклоњен од сунца, препусти се тишини коју је нарушавала само
тиха песма зрикаваца сакривених испод сувог опалог лишћа кукуруза.
Убрзо је из даљине, из правца села допрео глас некога ко је терао запрегу, а
чуло се и клопарање точкова. Запрега љутих крава пристизала је све ближе и
ближе. Тешко се пробијала путем кроз широке листове кукуруза. Здравко је седео
на канатама у предњем делу кола. ,,Хајде, Маро, напред, Недо! Немој тамо!“,
управљао је он. Стигавши још ближе, позва: ,, Хеј, сокруље * , јави се… где си?“
Дача се немарно одазва: ,, Иди доњим путем, преко Сајкове детелине!“ Мало
затим запрега је стигла на одредиште. Дача стаде испред задиханих крава претећи
им прутем. Зауставиле су се тек који центиметар испред Даче. Бела пена им се
сливала из уста и губила се у трави. Отпрегли су краве, а Дача их поведе у хлад и
тамо их привеза. Обојица су приступила утовару мувуара и за тили час кола су
била пуна. У пролазу, Дача угледа на њиви велику црвену бундеву, сакривену
испод широких врежа. Хтеде је понети, али одустаде од те намере јер помисли
како ће поново доћи. ( * сокруљ – таст)
Песма зрикаваца је постајала све јача и јача. Црвенило сунца је још
обасјавало долину пуну зеленила.
Дача је лагано корачао узбрдо испред волова, водећи их у правцу села.
Здравко би их повремено ошинуо дугим штапом док су они роговима гордо
крчили пут пред собом, а он је заузетим рукама склањао лишће кукуруза од очију.
Прешавши најтежи део уског пута између две њиве, дошли су до почетка
слободног правог пута. Мало касније, Здравко од свег срца запева ону стару:
,, Шумадијо, родни крају, у теби је…“ Дача је замишљен слушао речи дивне песме.
Чврсто се држао рукама за високе канате седећи у задњем делу кола, а онда још
једном погледом одлута према њиви која је нестајала у даљини.

Сунце је лагано већ окренуло свој точак. Вече је било ту, близу.
Марија је поново била испред пуне каце шљива. Руком је нежно сакупљала
пену и ређала је по дрвеној вангли. Наложила је ватру у старом ватришту, која се
убрзо разгорела. Код старог камина хиљаде сјајних звездица летело је горе, ка

небу. Марија је горела од среће. Замесила је диван хлеб од раженог брашна
заједно са пеном од шљива. Осећала се некако свечано поред ватришта радујући
се мирисном хлебу, спремљеном са пеном од шљива. Враћала је себе у дане
детињства. Као да је још чула тихи шапат: ,, Марија…Марија… Ма…ри…ја…“
Ужарена лопта са неба је већ нестала иза другог брда. Нарасло тесто
попунило је све делове дрвене вангле. Мирис хлеба већ се увелико свуда осећао.
Марија је за тренутак заборавила оне у шљивару који су још сакупљали шљиве
препуштајући се само ватришту и хлебу. Још мало је дугим штапом чаркала ватру
која је весело пуцкетала носећи врелу јару кроз широки црни димњак.
Марија је пажљиво окретала тамо-амо загарављену земљану црепуљу.
Плехани сач у углу камина, начичкан врелим пепелом, чекао је свој ред. А онда је
са дрвеног лопара нежно спустила мирисно тесто у врућу црепуљу, покривши је
затим сачем и додавши још врелог пепела одозго.
Неће проћи много времена, преслишавала се Марија у себи, сачекаће мало и
врућ хлеб биће на дрвеном столу у тамном углу, поред још топлог ватришта.
Дубоко у себи радовала се том чину. Била је бескрајно срећна.