Пише: Симић Томица

Испратили смо стару и дочекали нову годину. Имали смо прилику да пре неки дан, у време “дочека Нове године” чујемо обраћање одговорних лица наше општине. Стиче се утисак да живимо у Луксембургу, међутим…

Највећи проблем наше локалне средине, поред многих препознатљивих и непрепознатљивих проблема, економских, институционалних, политичких, еколошких… је проблем нестајања. Одавно је познато да нема историје без људи, нема цивилизације без човека, остају куће и имања, пуста, или ће бити насељена неким другим људима.

Дакле ради се о нестајању људи. Територија општине Деспотовац је до шездесетих година двадесетог века имала повећање броја становника, а од тада број становника опада. Ево неких података о броју становника на територији општине Деспотовац: 1948- 33 262, 1953- 36 509, 1961- 38 389, 1971- 36 553, 1981- 35 690, 1991- 33 869, 2002- 25 611, 2011- 23 191 и 2022- 18 540. Запажа се да је Горња Ресава распад земље и почетак велике кризе која се манифестовала у виду ратова, санкција, бомбардовања, економског краха, дочекала са бројем становника који је имала непосредно после Другог светског рата- нешто преко 33 000. Овом смањењу становништва су допринели “политика” малог броја деце- једног или двоје и економско исељавање у иностранство. Иза тога је стајала државна политика недовољног улагања у инфраструктуру села и у производне капацитете.

Економски крах кризних деведесетих година убрзао је и појачао економске миграције- трећи талас, одлазили су најспособнији, најжустрији и највреднији људи, и мушкарци и жене у највећој животној снази- радној и репродуктивној. Док су млади људи гледали како да “спасе живу главу”- да избегну судбину јефтине радне стаге и политичког запошљавања и с тим да на неки начин обезбеде изгледнију будућност за себе и породицу, пре свега за децу.

Критикујући наше време један наш суграђанин- лекар, рече пре неколико дана: “Ако сам ја погрешио, па нисам отишао у Норвешку, такву грешку моје дете неће поновити”.

У деценији кризе 1991-2002 између два пописа, Горња Ресава је остала без више од осам хиљада људи, што је више од четвртине становништва. Деценија између пописа 2011. и 2022. умногоме подсећа на деведесете, бар по катастрофалном смањењу становника. Пад је више од 20% или нешто испод 5 000 људи. Ако се овакав тренд настави, средину овог 21. века ово подручје ће имати број становника које је имало пре више од два века, неколико хиљада људи! Чак ће и Деспотовац бити пусто место, а да не говоримо о селима, од којих у некима већ сада нема ђака, тј. школе су затворене, а у највећем селу у општини је тек неколико првака.

Када сам пре неколико година председнику општине рекао да наша општинска кола више не иду низбрдо него у суноврат, мислећи при томе на проналажење пакета мера за организовање живота у општини (а тај пакет, са неизоставним кецом у рукаву мора да има свака власт, цетрална или локална, која намерава да се одржи), почетно неразумевање прерасло је у осветољубивост и коришћење моћи функције да би се назови противник угрожавао на сваки начин. Био бих срећан да нисам у праву, али нажалост веома сам несрећан због сазнања о истинитости мојих ставова. Без намере да се неко повреди, покушао сам да укажем на “болест епохе”-пошасти пусте земље, од које се треба како-тако штитити.

Пре свега власт увек треба да буде уз свој народ, а не против њега. Власт мора да има ауторитет, који је подупрт поверењем. Једном, пре више година, један наш суграђанин је рекао: “Да би био политичар, одборник, председник општине, прво мораш да будеш човек”. Ништа без људскости! Нисам сигуран да је има код људи који одлучују о свим питањима у овој општини.

Поверење се проверава на изборима- слободним и демократским, када народ бира оне који ће распоређивати његов новац и “позајмљује мандат” на одређено време- најчешће на четири године. Нисам сигуран да су избори у потпуности демократски. Неки изабраници при слободним изборима не би били ни чланови савета месне заједнице, а камоли људи који господаре новцем грађана целе општине. И ресурсима! Тек када некоме даш власт, видиш колико не вреди!

Економска политика на локалу је антиекономска- није отворена нити једна фабрика, а старе- некада успешни производни индустријски погони дрвне, електро и машинске индустрије, не раде. Пољопривредена политика је антипољопривредна- од тога могу да се помену само обновљени и повећани порези на земљу, на шуме и куће које ускоро неће имати ко да плаћа. Сточни фонд је на нивоу од пре два и по века, што је опасна чињеница. Земља се поново претвара у шикару и пустињу, што доводи до закључка да су преци- предходници узалудно земљиште култивисали, крчили и приводили га пољопривредној намени. Да су знали коме остављају њиве и имања вероватно не би све то радили с урођеним жаром више од два и по века без машина и механизације.

Привредна политика се своди на чисту политику. Запошљавамо “наше” (овде више није битна партија, већ политичка и лична подобност) пошто смо дозволили себи да нас моћ толико обезглави, да смо политичке партије и државне институције приватизовали. Оне “друге” шиканирамо, јер је боље да ми њих уклонимо док они не уклоне нас. Зато нам јавна предузећа узимају кредите, а послују с губитком, плате се једва исплаћују, а субвенције и давања из буџета (од новца грађана) су огромна. И поврх тога она су дужна за струју, порез, допринос… Често не испуњавају своје основне функције, путеви су зарасли и непроходни, водоводне цеви пуцају,канализација се излива у водотокове, природна и културно-историјска блага су препуштена немару и девастацији…

Еколошка политика је антиеколошка. Чак је и смеће које може да се види по водотоковима или по путевима, ако смем да кажем, мањи проблем. У водотокове се излива муљ, нечистоћа и канализација, реке се противзаконски преграђују, делови водотокова исушују, шуме некотролисано секу… И никоме ништа! Еколошка удружења неће или не могу да се изборе чак ни са испуштањем муља у реку подно града, са прашином у сред вароши, а камоли са уништавањем једног од најлепших кањона у нас. На крају, довољно је да удружења само назначе и укажу на проблем, а “надлежни” да делају. Зашто не делају? Да ли постоји нека виша математика код “рајбања ресурса”?

Културна политика је обескултурена. Имали смо полет у високе сфере културе, постојала је идеја да Деспотовац постане бар за неколико дана културна престоница Србије- на Дане преображења је долазила интелектуална елита Србије. Властодржачкој локалној екипи је било непријатно и нелагодно у друштву ове интелектуалне елите. Радије су у друштву неке фолк певачице, којој “одцепе” већи хонорар за једно вече (неколико сати) него што академици добију за целу деценију гостовања у нашем граду.

Е зато ће онај мој ђак (нека ми се опрости што овде потенцирам чињеницу коју не би треабло) отићи у Норвешку после завршене школе… или у Нови Зеланд, Америку… Изузетан ђак, још бољи студент, биће на корист другима, увећаваће капацитете другој земљи и нацији, и можда ће тамо бити успешан и срећан. И други попут њега. А нама ће остати наши лоши ђаци да управљају, руководе, праве смицалице, свете се…

А број становника У Горњој Ресави ће 2041. године бити између пет и седам хиљада, а можда и испод тога!

Ко је за све то одговоран? Ко је крив? Без намере да нађемо кривца да бисмо га кажњавали, већ да би га опоменули и извргли порузи, да се не игра са “нашим благом” и нашим животима и да би их отерали, а да “наше благо” дамо на управљање и чување и “оплођавање” некоме ко би знао да га поштује и увећа.