Деспотовачке воденице

Пише: Стојадин Томић
У Деспотовачком атару и данас се могу видети воденице које су радиле
пре више деценија и млеле пшеницу или кукуруз како би се добило брашно за
становништво, не само вароши, већ и околних села и насеља. У овим водени-
цама се млела и прекрупа за стоку, па је тако један камен млео само ову врсту,
а остали пшенично и кукурузно брашно. Воденице су грађене на одводницима
из реке Ресаве, који се зову јаруге (јаз), па их народ назива ,,ресавке“ или по-
точаре. Грађене су најпре од дурунга и брвана, касније од цигле и камена. По-
криване су сламом, даском (шиндром), у новије време ћерамидом и црепом.
Обично су биле дводељне: у једном одељењу меље се брашно, а у другом је
„оџаклија“ са ватриштем и димњаком, и у њему борави воденичар са помеља-
рима. Прво је одељење обично над водом, а друго није. Воденице су имале
један или више витлова и камена.
Својевремено воденице су била култна места, јер су се налазила у непо-
средној близини вароши, па су се ту окупљали и они који доносе за млевење
и они који су се интересовали за друге ствари и ту размењивали информације
о свему и свачему. Али ту се од свеже самлевеног брашна пекла погача, спре-
мао качамак…
Услед модернизације воденичарства, изградњом млина ,,Веслиновић“ на
струју, касније појавом мањих млинова прекрупача, воденице су почеле да се
напуштају и одлазе у заборав.
У самом граду и данас постоји Манастирска воденица која је веома ста-
ра, али се не користи у предвиђене сврхе, већ се користи за разне културне
манифестације, попут песничких вечери, изложби, биоскопских представа.
У делу атара града могу се и сада видети очуване воденице, саграђе-
не од тврдог материјала, или остаци старих. Гајина и Вулина воденица су на
Малој јарузи, Мецина, Велика или Манастирска и Смиљанићка (нема више)
воденица су на Великој јарузи. Мијина воденица је на Ресави испод Манасије.