У првој књизи „Србија земља и становништво“, Каниц говори о
свом боравку на простору Горње Ресаве у јесен 1877. године.
У Медвеђи се упознао са археолошким налазиштем и људима који су му показали ископине из праисторије. Ту је 1875. године нађена камена секира коју је од уништења сачувао рударски радник Милоје Јанковић. По наређењу кнеза Милана, секира је предата београдском природно-историјском кабинету. На територији села Медвеђе су нађени и други предмети које су, као траг на овом простору, оставили Римљани. Каниц је за Ћуприју отпутовао преко Великог Поповића и Дражмировца.
Након обиласка источне Србије, Каниц из правца Горњака поново стиже у Ресаву. Он каже: „Осам километара источно
од села Медвеђе лежи на путу, на десној обали Ресаве, врло старо село Милива.
Име му потиче, од сада већ разрушене црквице, коју је саградила кћерка цара Лазара која се тако звала. У новије време село је добило историјски значај, јер је у њему Карађорђе 1804. године први развио барјак слободе, а и 1815. су тамо под
Милошем вођене огорчене борбе. Ту је и Сртовац, извор минералне воде коју народ
неће да пије јер сматра да је штетна за здравље.“
На пропутовању кроз горњоресавски крај, Каниц пролази кроз село Војник и одлази у манастир Манасију. О утисцима поводом овог здања у књизи каже: „Окружена са свих страна високим брдима, већ и сама силуета дванаест сачуваних тврђавских кула чини снажан утисак; њега појачава светлуцање шест металних купола са златним крстовима цркве; зупчастим зидовима повезане куле, од којих се највиша зове „Деспотова кула“ и вероватно је служила као осматрачница, чине полигон.“
Домаћини су му били свештеник Ћирил и учитељ Марјановић. Док је
у својој бележници записивао и цртао скице манастира, домаћини, дирнути
пажњом што један странац који је дошао из далеког света да проучава давно
заборављене споменике, приређују изнанеђење госту. Добро увежбани хор
школских дечака запевао је мелодију „Кнежеве песме“, а све то пратио је цвркут птица. Забрујало је црквено звоно. Био је то један од оних трнутака који путника награђују за сва лишавања којима се изложио. Напуштајући Манасију, пут за Сење и Раваницу води га преко Војника и Иванковца.
Боравећи у Сењу, Каниц описује и тадашње прилике у руднику за који
каже: „Засада је Сење између Ресаве и Раванице једино место где се копа изврстан
мрки угаљ од 1853. године за крагујевачку тополивницу, касније и за државне железнице. Окно Александровац испоручивало је 1855. под управом Бранковића, са 2 рудара и 45 сељака, 7000 метарских центи угља, добијеног лети, већином на дневном
копу. Угаљ су за Крагујевац превозили сељаци, на колима која су носила по 3 метричке центе и за шестодневну вожњу власници кола добијали су по 3 форинте”.

редакција gornjaresava.rs