Оставку на место директора Основне школе “Деспот Стефан Високи“
у Деспотовцу поднео сам министру просвете као лични чин 15. октобра

  1. Оставку сам поднео због неслагања и сукоба са председником
    општине Деспотовац, а после притисака од стране појединих просветних
    инспектора Министарства просвете.
    Сукоб са председником општине Н. Н. је отпочео због различитог
    гледишта вођења локалне политике и односа Н. Н. према школи.
    Као што је познато, по закону локална самоуправа је у обавези да
    обезбеди финансијска средства за функционисање школа на својој
    територији – материјални трошкови, док плате запосленима обезбеђује
    Министарство. Средства се издвајају из буџета општине, а извршилац
    буџета је предедник општине. Познато је да је буџет општине последњих
    година (ја бих рекао због неодговорног понашања председника општине) у
    колапсу, много се трошило, дугови су нарасли, те се обавезе школи нису
    исплаћивале редовно. Многе обавезе нису исплаћиване по ЦРФ-у, па смо
    молили добављаче и извођаче радова да рачуне одлажу. Радницима нису
    више месеци исплаћивани путни трошкови, а јубиларне награде касне и
    више од годину. Појавио се проблем почетка другог полугодишта прошле
    школске године, због неисплаћених путних трошкова. На крају смо се
    договорили на Наставничком већу да се ради, а локалној самоуправи је дат
    рок за исплату. Послали смо писмени захтев председнику општине, на који
    није одговорено. Многи радници су своја права покушали да остваре преко
    суда. То су биле прве тужбе откако сам одговорно лице школе. Говорило се
    да је недостатак у буџету општине око сто милиона, дакле шестина буџета.
    Председник општине очито сматра да све послове у школи треба да он
    уговара, од набавке материјала до крупнијих инвестиција – он договара по
    неколико десетина пута веће цене, а ја као одговорно лице треба да
    потписујем. Такав „систем“ нисам могао да прихватим. Потписивао сам само
    оно што сам уговорим и за то сам одговоран.
    Уследили су сваковрсни притисци, па и неплаћање рачуна. Незаконити
    допис који смо добили да ни један рачун не може бити већи од 50.000
    динара, а да за њега није предходно прибављена писмена сагласност
    председника општине, говори о намери Н. Н. да девастира и упропасти
    основну школу, да у сваком погледу унизи учитеље, наставнике и
    професоре и због личне сујете ускрати генерацијама квалитетно образовање
    које им следује. Напомињем да само матична школа има око 7500 квадрата
    простора, а кров 2500 квадрата, док са сеоским школама квадратура долази
    до близу 9500! Ваљда је све јасно! Ипак, захваљујући пожртвованости
    радника школе, ова намера није дошла до изражаја. Остаје чињеница, да
    као школа, у председнику општине нисмо имали партнера или у најмању
    руку сарадника, већ нажалост противника.

У много чему је ова школа била прва. Први смо у општини обезбедили
донацију из невладиног сектора – Фонд Б92 је реновирао школу у Бељајци.
Увели смо електронски дневник међу првима у земљи, а из донација,
обезбедили за све наставнике лаптопове, те смо спремно дочекали корону и
онлајн наставу. Наши ђаци и професори учествују у међународним
пројектима и посећују европске и друге земље, а ученици из тих држава
долазе код нас. Ушли смо у сарадњу са једним великим универзитетом у
Русији, чиме смо отворили врата будућој размени наставника, студената и
ученика. Школа је добила високу оцену на вредновању од стране
Министарства просвете. Школа није за протеклих неколико година имала
судске процесе, осим скорашњих тужби за неисплаћене путне трошкове. У
школи је владала изузетно позитивна атмосфера, за време мог мандата нико
никад није био кажњен, нити је против кога икада покретан и вођен
дисциплински поступак. Чини ми се да смо надолазеће проблеме решавали
на бази стварног ауторитета, високог уважавања и поштовања, како
помоћног особља, тако и колега наставника.
После низа покушаја да унизи и склони са места одговорног лица
човека који се не слаже не само са таквим понашањем према школи, већ и
са евидентним упропаштавањем општине Деспотовац, Н. Н. је почео да
„шаље“ разне инспекције. После низа контрола финансијског пословања
Школе од стране ревизора локалне самоуправе, речено је да се средства
троше у складу са Буџетом и законом.
Дакле, више пута сам добронамерно истицао да наша „општинска
кола“ не иду више низбрдо, него у суноврат. Број становника се смањује
невероватном брзином, те од ове школске године, нема више ђака у две
подручне школе, а тај тренд ће се наставити – за мање од двадесет година
биће превелика и сама деспотовачка школа. Све то за собом вуче радна
места, не само у просвети, него и у другим секторима. Због потпуног
неповерења у локалну власт, одлазе из општине како млади, тако и
средњовечни у друге градове и у иностранство. Одлазе читаве породице,
одводе децу, са намером да се никад не врате. На територији општине је

  1. године живело више од 38000 људи, политика локалне самоуправе,
    (за шта делом и сам сносим одговорност), довела је и доводи до тога да ће
    за деценију овде живети око 12.000, људи а за две деценије испод 5.000!
    Биће нам, дакле, нажалост, превелика ова наша лепа школа, а у вароши
    довољна једна пекара и једна гвожђара. Нисам се сложио нити се слажем са
    политиком „једне пекаре и једне гвожђаре“ коју води Н. Н, сматрам да је
    недопустиво умањивање вредности не само имовине и материјалних
    ресурса, већ и и људских ресурса који су нам најбитнији. Куће у које смо
    улагали десетине и стотине хиљада евра, не вреде на тржишту ни трећину
    уложеног новца, а људи који у општини не виде перспективу, одлазе одавде
    као са брода који тоне.
    Дакле, пошто се локалном финансијском контролом није постигао
    жељени циљ, претпостављам да је ступио на снагу „крајњи план“ – Н. Н.
    интервенише у Министарству просвете.

„Директоре, председник општине је био у Министарству, наређено је
из Министарства да те сменимо, морамо да ти нађемо длаку у јајету“, рекао
је инспектор, а колегиница поред њега је додала: „ Ви ваљда разумете, то је
политика“. И то све пре него што су погледали и један документ. Ја, који сам
студирао и дипломирао историју на Филозофском факултету Универзитета у
Београду и који по струци разумем све људске преваре, подвале и
подметачине којих је пуна прошлост, нисам могао да схватим, да на такав
начин функционише наша држава. Не могу да верујем да је моја држава
таква! Питам се да ли се услуге код неодговорних чиновника у Министарству
просвете плаћају, колико и чијим новцем, да ли можда народним? Живо ме
интересује колико је кошта моја глава ?
Од 9.00 до 15.00 сати тог дана су прегледали документе. Све
примедбе смо исправили после издатог налога за неколико сати. Кад сам
позвао сараднике из Министарства, рекли су да је та ствар решена, налог је
издао помоћник министра за инспекцијске послове, а допис – притужбу је
потписао „забринути родитељ“. Иначе ово је „шифра“ која се користи у
оваквим случајевима ( у Параћину, Свилајнцу…). Ако треба долазиће још пет
пута, рекоше. Председник општине је људима у Министарству дао име свог
кандидата, који треба да буде наименован.
Свестан сам да је Н.Н. имао намеру да политички сукоб пребаци у
школу, где му није место. Недопустиво је да моји колеге и пре свега, ученици
трпе због оваквог односа. Политика се води ван школе, у школама се
образују и васпитавају деца.
Зато сам поднео оставку.
У Деспотовцу, новембар 2021. године Томица Симић с.р.