12.

То рано јесење јутро освануло је уз тихи поветарац са севера. Жуто лишће
нечујно је падало преко пута са грана високих багремова крај старе куће. Кроз те
гране кришом су се пробијали први сунчеви зраци и стизали до малих дворишта
на Плавом брежуљку.
Сви су се весело спремали за бербу грожђа. Флора је вешто провукао дугу
гвоздену шипку кроз старе отворе дрвеног калпака на задњем делу кола. Затим је
руком добро затегао гвоздену ручку са стране дрвених каната. Био је задовољан
самим собом. Горео је од среће очекујучи тренутак поласка у бербу грожђа. Убрзо
је ушао у стару кућу и тихим гласом позвао Софију и Раду, рекавши им : ,,Кола су
спремна. Окитите их лепо!“ Њих две су лагано китиле дрвене канате кола. Софија
је тихо певушила за своју душу стихове неке давно заборављене песме. Рада ју је
са сетом слушала. Накратко, отпутовала је кроз време.
Здравко је у штали тимарио волове. Нахранио их је ситно исецканим
куваним кукурузом. Требало их је добро припремити за велики дан: бербу грожђа
и дуг пут до винограда. Марија је у малој кухињи старе куће пажљиво дрвеном
кашиком преливала врелом машћу великог петла који се пекао у рерни старог
шпорета, стварајући велике облаке дима. Мирис печеног меса ширио се све до
пута поред високих багремова. Сви су нестрпљиво чекали мали доручак.
Дача је већ ставио у кола све ствари које је потребно понети на бербу
грожђа: батаре, плехане кофе и старе кошаре за грожђе. Деца су весело трчкарала
по дворишту стварајући немир. Радовала су се берби и слатком вину које су много
волела.
Сунце се већ сасвим приближило берачима грожђа. Требало је ускоро
кренути пут мирисних винограда и шарених поља зрелог кукуруза. Јата веселих
чворака уз своју песму летела су високо изнад винограда, док су доле узрујани
чувари грожђа на све стране свирали своју музику, лудо лупајући по лименим
кантама, бранећи тако виноград од избезумљених црних чворака који су желели
да, по сваку цену, дођу до грожђа.
Тако је и мошу Божа пркосно стајао у винограду поред своје дрвене колибе и
непрестано ударао у стари лонац уз учестало негодовање и певање: ,, Ха, ха, ха!“
Птице су накратко одлазиле далеко и губиле се из вида у небеском плаветнилу, да
би се, мало затим, поново ни од куда вратиле баш на исто место, истом винограду.

Дрвена кола су сада већ била лепо окићена мирисним цвећем из баште. Дача
и Здравко упрегнуше волове. Мишко и Бане су се први нашли у дрвеним колима.
Дача их строго опомену да пазе на батаре и остале ствари, а Ласти рече да лепо
спакују све ствари позади, у канате. Котарица са ручком била је спремна. Стајала
је доле, поред точкова старих кола. Заносни мирис запршке тек спремљеног ручка

голицао је носиће дечака. Унапред су се радовали ручку усред винограда, уз
заносну песму чворака и лавеж паса чувара са далеких брда.
Рада отвори широм капије, а затим се и сама попе на цвећем украшена кола.
Здравко им на брзину додаде котарицу са ручком, а затим, не чекајући ни трен,
поведе волове тамо где се сунце смеши плавим виноградима и где јужни ветар
милује лишће жутих прасака. Одморни волови су лагано кренули на пут. Здравко
убрзо ускочи на предњи део кола додирујући нежно волове дугим штапом и
милујући им широке сапи. Сав срећан запева неку њему знану песму чије речи су
сви немо слушали.
У дворишту крај пута, испред мале куће, старац је држао за руку дечачића
плаве косе која му је падала на очи. Угледавши накићена кола, смешио се
задовољно и весело махао берачима грожђа који су, држећи се за канате, поносно
уживали у колима и шаренилу цвећа на њима. Сви су се радовали берби.
Нешто касније, на другом крају села у сусрет колима ишло је велико стадо
оваца. Здравко се утом поново нашао доле, испред волова, уступивши овцама
пролаз. Враћале су се са ране јутарње паше. Човек са дугим штапом носио је свој
топли груњак на рамену и лењо се кретао иза великог стада. Кола су наставила да
се крећу даље. Ласта је, мало наслоњен на канате, погледом пратио лагано
окретање дрвених точкова и њихово клопарање. Мале беле куће су остајале иза
њих, а они су убрзо стигли на отворена поља поред њива жутог кукуруза. На
другој страни, на брдима Дубра Налте ређали су се виногради, начичкани један
поред другог.
Неко у колима, занесен, причао је: ,, Види, Дубра Налта има грожђа у
изобиљу. Погледајте, виногради се губе у даљини! Никад краја!“
Пут је неуморно кривудао даље. Пејзажи су се ређали један за другим.
Мирис праски и винограда поред пута мамио је децу и будио још веће
нестрпљење. Кола су нечујно клизила даље сенком високих багремова са чијих је
грана тихи северни ветрић обарао жуто лишће. Лепршало је и падало у кола, често
по главама раздрагане деце. Хватали су га рукама и бацали једно другоме у лице,
задиркујући се. Заносни мирис јесени ширио се на све стране: са њива, са
стабљика кукуруза, са високих багремова.
Јата врана на њиви преко пута грактањем су позивала бераче зрелог кукуруза
чији су се плодови савијали до земље. У близини су угледали плави виноград.
Полако су скренули уским путићем поред зелене литице пуне јесењег цвећа које је
поносно и усправно стајало крај пута поздрављајући мирисом бераче.
Црвен у лицу, Здравко се тешко кретао испред запреге између редова
необраног кукуруза. Уморни волови љутито су фрктали узбрдо, а онда су
роговима бесно гурали стабљике кукуруза крчећи пут пред собом.

Грабећи испред волова, Здравко одахну угледавши дубоки хлад испод грана
дивље јабуке. Већ неко време га је очекивао. Приведе волове у хлад, а берачи су
један за другим силазили са лелујавих кола, са уздахом олакшања и благим
осмехом на мокром лицу. Пас чувар је стајао испред своје кућице у винограду.
Лавежом је упозоравао придошлице, а цвиљењем позивао газду.
Мошу Божа са пушком у рукама викну: ,, Стој! Ко иде? Ни корак даље!“
Збуњени берачи укопали су се у месту, не верујући својим очима. Здравко се
први снашао. Из џепа свог жилеа 5 извадио је стаклену полоку и уз осмех пружио
је чувару винограда. Аонда је, заједно са њим, први крочио у зрели виноград. Док
је дошао до мале виноградарске колибе, успут је, реда ради, убрао два-три црвена
грозда и као да их крије, лагано их је спустио у стари шешир. Онда се осврну, а
поглед му паде на чокоте зрелог грожђа. ,, Понесите батаре“, позва бераче,
,, грожђе је баш зрело!“. Жуте осице су весело зујале около. Берачи се са сетом и
нескривеним осмехом немо погледаше међусобно.
Дача тихо позва бераче, а онда нареди: ,, Берба може да почне!“